Da ne bude zabune, na početku se (vero)ispovedno ‘autujem’: kršten sam po pravilima obreda SPC-a. I to sam uradio dragovoljno. Bilo je to 1991. godine, kada sam imao 17 godina, a taj čin je izvršio niko drugi do – tadašnji Vladika banatski, Amfilohije Radović. Doduše, u naletu mladosti, u mojoj juvenilnoj odluci bilo je više političkih, no religioznih motiva. Posle devetomartovskih demonstracija mislio sam da lično radim nešto što je na javnom planu subverzivno u odnosu na Miloševićev režim. Osim što sam ovim priznanjem olakšao sopstvenu dušu, time sebi dodeljujem pravo da napišem nešto i o politici religije, i o post-humanom licu sveštenika Radovića koji ceo obred nada mnom, po svemu sudeći, nije izvršio kako treba. Iako ‘kršten’, iz današnje perspektive sebe doživljavam kao vanistitucionalnog vernika, tj. onog koji veruje u Hristosa, a ne može da prihvati Crkvu kao njegovog zastupnika na zemlji. I zbog toga govorim ne o pravoslavlju SPC-a, već o pravoslavizmu kao totalitarnoj ideologiji koju veći deo pomenute Crkve u javnosti promoviše.

A reč pravoslavizam nije moj neologizam, nastala je – kako i dolikuje – u majčici Rusiji. Alen Bezanson, francuski sovjetolog, čija je knjiga Zla kob stoljeća prevedena i kod nas u izdanju „Gradca“ (1999), objašnjava da taj termin u Rusiji pre svega označava religiozni nacionalizam: „Umesto duhovnog buđenja koje je Zapad očekivao, pred nama je potpuno poslušna, ushićeno poslušna vlasti Crkva moskovske patrijaršije, koja je bez pogovora pravdala sovjetski režim, iako ju je on od početka bio izložio gonjenju, a potom je prepustio da trune, okrećući svu njenu mržnju koju ima protiv Zapada i njegovih religijskih tradicija. To nikako nije rusko pravoslavlje, kakvo je nužno i dostojanstveno postojalo u XIX veku – to je pravoslavni rusizam ili tačnije – da se poslužimo onim neologizmom koji je ona stvorila i koji tačno definiše njeno lice – ‘pravoslavizam’.“ (Republika, Beograd, 2000, br. 240–241)

Ovako shvaćen pravoslavizam i u Srbiji pokazuje tendenciju da izvrši uticaj, marksistički rečeno, na sve pore društva. Jer, kao što nedoktrinarni marksisti tvrde da se marksizam kao zvanična državna ideologija preobrazio u nešto što ima malo veze s izvornim Marksovim učenjem, tako i u poslednje dve i po decenije u razgoropađenom srpskom pravoslavizmu i sam Hristos postaje, ako se tako može reći, persona non grata. I to baš u tom sekularnom, humanističkom smislu kao simbolička figura najlepšeg i naboljeg čoveka koji je po zemlji hodao. U zakukuljenim interpretacijama Hristosa kao Bogočoveka uvek se otvara prostor za savršene popovske manipulacije, u kojima nije teško ‘dokazati’ – kao što su neki treš popovi činili – da je on bio, pored ostalog, i Srbin. A upravo je taj pravoslavizam, kao spoj vere i nacije, kao religiozni nacionalizam, ono što je suštinski jeretično u odnosu na hrišćanstvo. Moglo bi se ići i dalje pa tvrditi da je Crkva još od vremena Milanskog edikta upala u jeres institucionalizacije, jer je osvojeni prostor slobode za nesmetano delovanje iskoristila da krene putem osvajanja i duhovne i svetovne vlasti, i time u grotlo sopstvene dekadencije, jer je uskoro faktički postala ne samo dozvoljena, već i zvanična religija Rimskog carstva. Po samo hrišćanstvo, kao subverziju svetovnih pričina u korist kontemplacije „nedostupnih polja“ (bend Block out), bilo bi najbolje kada bi se pojavio neki novi globalni vladar koji bi poništio Konstantinov ukaz, i koji bi crno na belo dostavio religijskim oficirima za vezu s Bogom dopis u kojem jasno piše da hrišćanstvo nije, kao što ustavno i nije, državna religija. U Srbiji, putem dekonstrukcije pravoslavizma ponekad krene premijer Ivica Dačić, koji katkad ‘odbrusi’ Crkvi, ali se ipak brzo primiruje, shvatajući, populistički, opasnost od direktne konfrontacije sa pravoslavizmom. Jedino izgleda Aleksandar Vučić (i tu se pokazuje veštijim političarem i od Zorana Đinđića) zna kako da ‘doaka’ ekstremnom pravoslavizmu, ali tajno, koristeći svoju kontrolu nad službama bezbednosti koje, sa svoje strane, vrlo strogo kontrolišu ekstremne pravoslavističke krugove.

Mutacija pravoslavlja u pravoslavizam najvidljivija je u (forsiranoj) potrebi države da uvede veronauku u škole. I to nije uradio neki tamo klerikalni Koštunica, već ikona građanske, evrop(ej)ske Srbije – Zoran Đinđić. Ne sumnjam da je Đinđić vrlo dobro znao šta radi, i da bi na koncu, u svojoj divno-strašnoj pragmatici‚‘izigrao’ i popove, ali je – kako je to pre neki dan koncizno, naoko paradoksalno ali suštinski tačno, formulisala književna kritičarka Jasmina Vrbavac – napravio najveću grešku što je dozvolio da ga ubiju. Tom svojom infantilnom neopreznošću ostavio je građansku Srbiju da se pati sa popovima kao novim polit-komesarima. Jer, mediokritetsko javno mnjenje voli da olako zameni jednu ideologiju drugom, i to po mogućstvu uz blagoslov državnog vrha. Tako se i socijalizam naprosto presaldumio u pravoslavizam, a Koštunica dobio priliku da popovima institucionalno omogući da nabilduju svoje duhovne (homofilno-plauzibilne) potencijale. Teško mi je i da zamislim šta ti lokalni popovi ili veroučitelji pripovedaju deci u malim sredinama. Sa časnim izuzecima, ništa dobro pretpostavljam! Za te časove su i propovedi Dragana Markovića Palme ili Velje Ilića verovatno nedostižni intelektualni svetionici. A da ne bude sve na nivou intuicije, skorašnja sociološka istraživanja pokazala su da ‘moderna’ deca, koja pohađaju veronauku, najviše mrze Albance, homoseksualce, štrebere i – zamislite – ateiste. Ne treba biti suviše analitički pronicljiv pa zaključiti da ovaj podatak svedoči o tome da budućnost srpske nacije nije izložena nikakvoj veronauci, već religioznoj indoktrinaciji, putem koje se deci sugeriše da je sramotno i neprirodno ne-verovati u Boga. Ne bi me iznenadilo da se pod (kripto)pokroviteljstvom Crkve uskoro pojave falange koje će premlaćivati ljude koji se javno izjašnjavaju kao ateisti. Kao odgovor na to, evo jedne lepe po(d)uke Svetislava Basare: „Ništa nije korisnije za hrišćanstvo od ateizma. Da nije ateista, ta religija bi odavno netragom nestala. Bezbožnici su so svake religije, jer poricanjem potvrđuju postojanje poricanog, čak i pod uslovom da TO zaista ne postoji. Jedan vernik je uvek nedovoljno dobar, dok je svaki ateista savršen u svom neverovanju i odbacivanju.“ (Srce zemlje, Beograd, 2004, str. 218)

Palanački, provincijalni duh pravoslavizma, na sasvim ne-teorijskom nivou, vidi se i u očiglednoj raskoši u kojoj neke vladike i neki sveštenici žive. Kao da ona komunistička parola „popovi – lopovi“, u postkomunističkom društvu tek pokazuje svoju delimičnu istinolikost. Kad smo već kod morala, biće od koristi navesti reči Mila Lompara, najlucidnijeg pera ‘desne’ Srbije: „Jer, moralista je iz temelja neobjektivan, on je subjektivan u jednom višem smislu: njegova pristrasnost nije u službi nekog njegovog interesa nego u službi njegovog duha, dakle veoma često protiv njegovog interesa. Moralista mora, naime, znati da su njegovi interesi ono što zavodi njegov duh; on zbog toga mora imati unapred usađen oprez i nepoverenje prema svojim saznanjima. On unapred pristaje na nepotpunost i nesavršenost svojih uvida zbog onoga što je u njima istinito i rasvetljavajuće.“ (Moralistički fragmenti, Beograd, 2007, str. 23) Bez obzira na to što se ovakav iskaz pre svega odnosi na ‘ideološki interes’, bilo bi korisno da ga pročitaju i oni popovi, a budućim popovima i sam Lompar predaje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, koji sasvim vulgarno spajaju sopstvenu ‘vajdicu’ sa kod njih neupitnom pravoslavističkom ideologijom, kao nečim što zaista nema nikakve suštinske veze sa pravoslavnom teologijom kao ‘nesigurnom’ i  nezainteresovanom misaonom spekulacijom. Ovakav ničeanski inspirisani moralizam sasvim je stran duhu pravoslavizma koji sopstvenu metadimenziju ili teorijsku spekulaciju nasilno odstranjuje iz sopstvenog javnog diskursa kao ono što njegovoj lukrativnoj prirodi sreću kvari. Ili, najjednostavnije rečeno: u ovoj siromašnoj državi, popovi sasvim lagodno žive, zato što im je država omogućila neometanu pljačku lakovernog naroda. (Osećam potrebu da još jednom napomenem da mojoj tiradi nije cilj da ukaže da nema poštenih sveštenika, onih koje u vaspitno-popravne svrhe ponekad ne bi bilo bogoudno malo uzjahati – ima ih, medijski su vidljivi recimo u emisiji Duhovnici Velje Pavlovića, ili Agape Aleksandra Gajšeka.)

I, najzad, ono po čemu pravoslavizam najviše doprinosi perpetuiranju Zla u savremenom svetu jeste njegovo protivljenje LGBT populaciji. U stvari, evo je eufemizam, ne radi se o protivljenju, već o direktnom uticaju ekstremnih pravoslavističkih krugova na (neke su, na sreću, zakonom zabranjene) ekstremno desničarske organizacije. I tu je ovaj moj Amfilohije prvosveštenik, estradni starozavetni proročić koji skoro ‘po definiciji’ koristi govor mržnje u svojim javnim istupima. A te privatne histerije, mediji – ako bi se strogo držali zakona ove države – ne bi smeli da prenose. Međutim, ipak prenose, jer se s jedne strane plaše tajne ruke pravoslavizma, a s druge u Amfilohijevim odurnim ispadima nalaze ljudsku, suviše ljudsku sličnost sa sopstvenim tabloidnim posrnućima. Jer Amfilohije ne anatemiše samo LGBT osobe, već i one koji ne mogu ili neće da imaju decu. Pošto je ovaj navodni hrišćanin već postao opšta meta za napade tzv. Druge Srbije, u kojima on, čini mi se, kao i svaki estradni um, perverzno uživa, dovoljno je sapostaviti dve potpuno suprotne pojave na (kulturološko-simboličkom) hrišćanskom nebu. To su: Isus Hristos, superstar, koji je ljubavlju prema svakom živom biću, a naročito prema poniženima i uvređenima, učinio da i ja zbog njegovih herojskih performansâ – opisanim u marketinški mudro osmišljenim Jevanđeljima – osećam da živim u svetu koji je „dve hiljade godina siguran“ (bend Kanda, Kodža i Nebojša), i Amfilohije Radović, koji nije shvatio da se popularnost u svetu može steći i činjenjem Dobra, a ne samo Spektaklom zla.

Pravoslavizam će, dakle, ući u novu (staru) epohu istinskog pravoslavnog hrišćanstva – izbegavajući sopstvenu kataklizmu – tek kada vidimo Amfilohija Radovića, ili nekog takvog, na čelu Parade ponosa. Time bi se ovaj pravoslavistički grešnik iskupio za sve grehove, i sve zlo koje je proizveo. Mogao bi tako i on da bude retroaktivno ponosan na – da budemo pošteni – neke istinski ljudske poteze koje je činio dok mu se nije osladila sloterdajkovska Pozornica, kao na onu akciju kada je pokušavao da spreči paljenje beogradske Bajrakli džamije 2004. godine. U tom slučaju, slučaju pravovernog hrišćanskog pokajanja, i ja bih mu oprostio što me je (očito nakaradno) krstio.