Piše: Aleksandar Trklja     –

Vladimir Milutinović je dobro primetio u svom tekstu „Hrast“ da je trenutni konflikt koji je izbio oko izgradnje auto-puta zapravo sukob autoritarne političke volje, sa jedne, i temeljnih vrednosti savremenog građanskog društva, sa druge strane. U celoj stvari posebno je zanimljiva retorika prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića koji u svom poslednjem tekstu za „Večernje Novosti“ kaže: „Moramo da se izborimo sa palanačkim duhom prošlosti. Neki kažu da hoće da brane hrast 600 godina star, a neće auto-put. E, pa ja hoću auto-put.“

Potpredsednik vlade ovde najpre stigmatizuje inicijativu onih koji se suprostavljaju uklanjanju hrasta koristeći, trenutno opšte prihvatljiv, diskurs građanske Srbije. Vučićev „palanački duh“ direktna je parafraza Konstantinovićevog izraza „duh palanke“. Glavna karakteristika ovakvog duha je strah od menjanja i želja za zatvaranjem. Ono što dovodi u pitanje Vučićevo zalaganje za promenu palanačke svesti je rečenica koja se nalazi na kraju gore citiranog teksta. Postupkom stigmatizacije mišljenja drugih kome suprostavlja sopstvenu volju on zapravo nastavlja da neguje način ponašanja koji karakteriše nedemokratska društva u kojima državni funkcioner svoje dužnosti meša sa sopstvenom voljom. U takvim društvima političari imaju posednički odnos prema državi. To je ono ponašanje koje je, da ostanemo na primerima iz bliske prošlosti, moglo da promeni namenu zemljišta u slučaju „Luke Beograd“, da poseče drvored platana radi parking mesta ili da pregovara o vojvođanskom poljoprivrednom zemljištu ne poštujući redovne pravne procedure.

Problem sa ovim mišljenjem i ponašanjem je da je on izraz autoritarne političke volje. Suprostavljanje seči hrasta zapravo treba posmatrati u svetlu promovisanja lokalnih inicijativa i politike brige o životnoj okolini. Politika zelenih u Evropi se razvila tokom 1970-ih i imala je za cilj da promoviše „alternativnu politiku“ zasnovanu na bazičnoj demokratiji i lokalnim inicijativama. Ova politika se naročito zalagala za očuvanje životne sredine, za pronalaženje alternativnih izvora energije i prava manjina. Direktno dostignuće ovih inicijativa je da projekti vezani za transport i saobraćaj u većini EU zemalja danas moraju uzeti u obzir pitanje zaštite zelenih površina, smanjenje nivoa buke ili smanjenje emisije ugljen-dioksida. Nuklearna elektrana „Zwentendorf“ čija je izgradnja započeta 1971. godine u pokrajini Donja Austrija je primer koliko uticajna jedna ovakva inicijative može biti. Izgradnji elektrane se najpre usprotivio Antinuklearni pokret što je savezna vlada ignorisala da bi na kraju nakon što je elektrana bila izgrađena vlada bila primorana da sprovede referendum na kome su građani odlučili da se elektrana nikada ne pusti u pogon. Od 1999 u Austriji je ustavom zabranjena izgradnja atomskih elektrana.

U domaćoj javnosti se ponekad može čuti argument da su ovakve inicijative luksuz razvijenih zemalja. Najskuplji projekti su, međutim, upravo oni gde nema dugoročnog planiranja. Možda je upravo razlog uspešnosti ovih zemalja otvorenost prema promenama iniciranim odozdo a ne samovolja i autoritarni duh ključnih političara. Što je u jednom društvu više uspešnih inicijativa odozdo a manji broj dekreta donetih od strane nekolicine politički moćnih pojedinaca to je ono demokratičnije.

Na kraju, ukoliko je prvom predsedniku Vlade stvarno stalo do promene svesti morao bi znati da se duh palanke ne može promeniti palanačkim duhom.