Zamislite da se Vlada Srbije sastoji od stranke A koja ima 46 odsto mesta u Skupštini i stanaka B koja ima 5 odsto. Istovremeno, u Skupštini se nalazi još nekoliko manjih stranaka, C, D, E, od kojih svaka ima drži 5-10 odsto mesta. Stranka A predloži rekonstrukciju vlade koja podrazumeva smenu po jednog ministra iz svake stranke.

Ali stranka B ne želi da smeni svog ministra. Šta može da uradi stranka A u tom slučaju? Stranka B ima ucenjivački kapacitet, jer je njena podrška uslov za opstanak vlade. Međutim, stranka A ima veliki manevarski prostor – ako stranka B ne želi da pristane na rekonstrukciju (ili bilo kakvu drugu značajnu promenu), stranka A može da zamoli neku drugu stranku iz skupštine da zauzme njeno mesto. Ucenjivački kapacitet stranke B bi u takvom sistemu postojao, ali bi bio manji nego što je danas. Sa druge strane, stranka A više ne bi mogla da se izgovara kako nešto ne može da uradi zato „što je u tome sprečavaju koalicioni partneri“. Ona bi imala dominantnu ulogu u vladi.

Ovako, u principu, funkcioniše kancelarski sistem vlade. On je karakterističan po tome što skupština, umesto vlade, bira premijera koji potom bira i smenjuje ministre, te po tome što je samo premijer odgovoran za politiku vlade. Međutim, suština je u tome što kabinetom dominira jedna stranka koja može da bira između nekoliko manjih stranaka s kojima može da napravi pobedničku koaliciju. Drugim rečima, da bi kancelarski sistem bio moguć, neophodno je da izborni sistem proizvede vlade u kojima se nalazi jedna dominantna stranka koja će imati na raspolaganju nekoliko manjih stranaka s kojima će moći da napravi koaliciju. Tek tada kancelarski sistem dobija svoj puni smisao, omogućava efikasnije političko odlučivanje, jedinstvenu javnu politiku i lakšu rekonstrukciju.

Umesto proporcionalnog izbornog sistema koji stvara skupštine i vlade sa puno stranaka, neophodno je da se uvede mešoviti izborni sistem u kome bi se deo poslanika birao po većinskom, a deo po proporcionalnom izbornom sistemu. Primena takvog izbornog sistema smanjila bi broj stranaka u skupštini i vladi. Kako znamo da će se to desiti? Pogledajte Vojvodinu za čiju se skupštinu poslanici biraju upravo po tom sistemu. U Skupštini Vojvodine, posle izbora 2008. godine, bilo je ukupno sedam izbornih lista, a u Skupštini Srbije šesnaest. Izvršno veće Vojvodine u periodu od 2008. do 2012. godine činilo je pet, a Vladu Srbije čak sedamnaest stranaka. Posle majskih izbora održanih 2012. godine, Izvršno veće Vojvodine čine samo tri, a Vladu Srbije sedam stranaka. Mešoviti izborni sistem jeste malo složeniji od čisto proporcionalnog, ali ako može da funkcioniše u Vojvodini, može i u ostatku Srbije.

Osim promene izbornog sistema, moguće je uvesti stepenasati cenzus za koalicije. Po sadašnjem rešenju svi učesnici na izborima, bez obzira da li su stranke ili koalicije stranaka moraju da osvoje najmanje 5 odsto glasova da bi ušli u skupštinu. Zamislite, međutim, da koalicija dve stranke mora da preskoči cenzus od 7 odsto, tri stranke cenzus od 10 odsto, četiri stranke cenzus od 15 odsto, a koalicija pet i više stranka cenzus od 25 odsto – tada bi bilo manje koalicija i manje stranaka u skupštini. Neke koalicije više uopšte ne bi mogle da uđu u skupštinu, a neke bi morale da smanje broj stranaka (cenzus se i dalje ne primenjuje na manjinske stranke).

Da su se poslednje dve runde izbora (2008. i 2012) održale pod ovakvim institucionalnim dizajnom:

* Mirko Cvetković nikada ne bi bio predsednik vlade;

* Boris Tadić bi bio predsednik vlade, i niko ne bi mogao da ga optuži za kršenje ustava i mešanje u policy pitanja koja nisu u njegovoj nadležnosti;

* koalicije URS i „Preokret“ ne bi ušle u Skupštinu 2012. godine;

* DS i SNS bi ušle, ali ne bi mogle da „šlepuju“ tako veliki broj malih stranaka;

* Ivica Dačić nikada ne bi bio predsednik vlade;

* u Skupštini i Vladi Srbije bi bilo manje stranaka;

* stranke ne bi podnosile izveštaj o radu samo svojim centralama;

* vlada bi vodila jedinstvenu javnu politiku;

* rekonstrukcije vlade bi bile moguće i daleko brže.

Neke principe kancelarskog rada vlade možemo da vidimo na rekonstrukciji vlade koja se upravo završava. Stranka A uspela je da natera stranku B i C da smene neke ministre, što se u prethodnim rekonstrukcijama retko viđalo. Sve to zbog toga što jedna stranka ima dominantnu poziciju u vladi.

Bilo kako bilo, treba uvek imati na umu da kancelarski sistem ne garantuje da će vlada voditi „pravu“ javnu politiku. To je nemoguće. Svaka politika vlade će uvek imati simpatizere i protivnike. Možda vam se sviđa kancelarski sistem, ali to ne znači da će vam se uvek sviđati politika koju vodi kancelarska vlada. Ovakav sistem garantuje efikasnije odlučivanje i sprovođenje odluka. Ako smatrate da dobra politika često ne može da se sprovede jer previše stranaka u vladi stvara blokadu odlučivanja, kancelarski sistem je rešenje.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsednik Saveta za pravna i politička pitanja Nove stranke

Danas