piše: Vladimir Milutinović    –

“Nije normalno da javni sektor, koji je izdržavani sektor, ima veće plate od privatnog sektora” izgovorio je danas potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić. I ova vest proći će našim medijima uz odobravanje većine “ekonomskih novinara” koji će je ponoviti u emisijama, a da niko ne primeti dodir ideologije, u stvari, ulaz u svet ideologije koji ove reči predstavljaju. Jer, ova rečenica istinita je samo u ideološkom svetu, ona nema baš ništa sa realnim svetom. Mi to ne vidimo zato što imamo visoko ispranu javnost u kojoj se u većini pojavljuju talking heads neoliberalne ideologije zadužene da u nedogled ponavljaju tvrdnje o nužnim “bolnim rezovima” i o neizbežnosti “struktrunih reformi”.

A u realnosti, javni sektor, najpre, nije izdržavani sektor u smislu da su deo javnog sektora i javna preduzeća, poput Telekoma, koji su profitabilna preduzeća na tržištu. Ali, ne samo to: javni sektor nije izdržavani sektor i po tome što je zaista “izdržavano” lice koje ne radi, dok u javnom sektoru, školstvu, zdravstvu itd. ljudi rade i zaradjuju plate. Pa zašto onda ovaj ostali deo javnog sektora koji nije na tržištu ne naplaćuje svoje usluge, nego je na budžetu? To nije zato što te usluge ne postoje ili ne vrede ništa, a ljudi u javnom sektoru ne zarađuju svoje plate, nego zato što je društvo odlučilo da neke usluge ne naplaćuje direktno, nego da ih obezbedi svima – na primer, da i siromašan čovek može da bude lečen ili da njegovo dete ide u školu. Javni sektor nije izdržavani sektor ni u smislu koji Vučić sugeriše, da je javni sektor izdražavan, a da je onaj koji ga izdržava privatni sektor. Kao što sam pokazao drugde, ogroman deo budžeta izdržavaju građani, a samo oko 5% dolazi od privatnog sektora direktno.

Dakle, deo javnog sektora izdržavaju građani preko poreza da bi imali zajednički život i usluge, važne usluge, bez kojih zajednica ne može da funkcioniše. “Izdržavanje” javnog sektora je, dakle, nešto normalno, što postoji u svim državama sveta, a u onim razvijenijim nikome ne pada na pamet da govori da su službenici u javnom sektoru “izdržavani”, pošto je to isto kao da kažete da su parkovi javno dobro koje se finansira iz poreza – naravno da su javno dobro.

Samo u državama u kojima je javnost sasvim slaba ovakve rečenice se mogu izgovarati bez reakcija. Ali, dodir ideologije se tu ne završava. I ostali deo Vučićeve rečenice nije tačan jer je sasvim normalno da plate u javnom sektoru budu veće nego plate u privatnom pošto je to tako u svim državama regiona i većini evropskih država. O tome je nedavno govorio ekonomista Miodrag Zdravković: “U većini evropskih zemalja plate u javnom sektoru veće su nego u privatnom i to odstupanje nije najveće u Srbiji, kaže urednik portala Makroekonomija Miroslav Zdravković. U svim bivšim jugoslovenskim republikama prosečna plata u državnoj upravi je iznad prosečne zarade, najviše u BiH i Srbiji, kaže Zdravković.”

Šta je sada ostalo od rečenice sa početka: “Nije normalno da javni sektor, koji je izdržavani sektor, ima veće plate od privatnog sektora”. Ništa o realnosti, ali puno o ideologiji. U svetu neoliberalne ideologije zajedničke stvari su nelegitimne, treba ih privatizovati, ukinuti, najviše da bi se na njihovom mestu našli privatni monopoli. Budući da ih treba ukinuti, u atmosferi kontrolisane javnosti, proizvoljno im se  pripisuju mane, u ovom slučaju “izdržavanost”, i ne samo to, nego i nezajažljivost budući da je sve to “nenormalno”. Sve to nema nikakve veze sa javnim interesima ili sa boljom budućnošću. Sve o čemu se radi jeste da je svima malo zarade, ali da, za razliku od običnih ljudi u nedemokratskom sistemu, ljudi sa kapitalom imaju načina da u medije u svom vlasništvu proguraju ideje koje su u njihovom interesu.

Tako je, juče na Studiu B, danas na B92, bio Milan Ćulibrk, v.d glavnog urednika NIN-a, jedan od “ekonomskih” novinara koji su uvek spremni da u nedogled ponavljaju neoliberalne mantre. Danas je izjavio da je “Srbija jedina zemlja u kojoj su plate u javnom sektoru veće nego plate u privatnom sektoru. Svuda je obrnuto.”, a ključnim pitanjem smatra to “da li su te plate zarađene, ili nisu, da li ti ljudi realno vrede ili ne vrede” – dakle, lekari, profesori – ovo pitanje ostavljajući neodgovorenim, kako bi se sve uklopilo u nerealni svet. Po Ćulibrku, “bolje će nam biti, onda kada nam prvo bude gore”. Ali, on ne objašnjava zašto će zbog neoliberalnih mera tačno njemu biti gore. Gore će biti samo nekom drugom, ovde zaposlenima  u javnom sektoru.

A bolje će biti “poslodavcima” i njihovoj menažeriji u medijima. Kako pokazuje slaganje Vučića, Ćulibrka, NIN-a, Studia B, neoliberalima je dosta svejedno sa kim će ostvarivati svoju agendu.

Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da jede miševe.