Kada se prelazak iz socijalizma u kapitalizam predstavljao kao boljitak, a ne kao neminovnost pred bankrotom, argument u prilog kapitalizma je bila efikasnost. Naime, socijalizam i kapitalizam koriste različite sisteme odlučivanja: socijalizam je sistem u kojem se odlučuje slaganjem (otuda njegova “neefikasnost”) dok u kapitalizmu odlučuje jedan čovek. Taj položaj mu obezbeđuje privatno vlasništvo koga u socijalizmu nema ili ga nema u tolikoj meri. Sad, kakve to veze ima sa nama sada i sa predizbornom kampanjom? Evo kakve. Oni koji se danas žale na “kult ličnosti” i “vlast jednog čoveka” trebalo bi da su protiv neoliberalizma, kao ideologije “efikasnosti” jednog vlasnika. Drugim rečima, ključna pretpostavka za Vučićev današnji status je neoliberalizam i nije nikakvo čudo da je neoliberalizam za njega “najzdraviji sistem”. Vučićev status u realnom sistemu isti je kao status privatnog vlasnika u nekom preduzeću, istog onog vlasnika koji “pokreće privredu”, “donosi radna mesta” i “sve nas hrani”. Vučić nas još ne “hrani”, ali nas zato “spasava”.

Dobro, to je bio lakši deo priče. Teži deo se odnosi na pitanje kako je onda Vučić došao u sukob sa Radulovićem, ako su obojica neoliberali? Odgovor na ovo pitanje oslanja se na jednu razliku koja postoji u svakoj ideologiji, na razliku između realnog i idealnog oblika ideologije. U toj podeli, Vučić je realni neoliberal, a Radulović idealni. Razlika između njih je jednostavna: realni neoliberal prihvata sve postavke ideologije, ali samo na rečima. On je shvatio da je ideologija “idealno” opravdanje za neku politiku, ovde za politiku zaštite interesa kapitala. Ali, realni neoliberal zna da se interesi kapitala mogu štititi i bez doslovne primene svega što idealna ideologija zahteva. Na primer, država je odlično sredstvo zaštite privatnog kapitala, ona može da prikupljeni novac daje u privatne ruke, na primer, preko kredita državnih banaka, štetnih ugovora sa privatnim licima, davanja monopola, ekskluzivnih ugovora. Iako se ne poštuje u potpunosti, idealna ideologija je uvek tu: dobro dođe i poneka prava privatizacija, a ne samo navedeni mehanizmi prebacivanja državnog novca u privatne ruke.

Idealni neoliberal je nešto drugačiji, a u bivšem ministru privrede imali smo jasan primer ovog tipa. On doslovce shvata ideologiju: subvencija zaista ne sme da bude, presipanja javnog novca u privatne ruke takođe. Ali, to ne znači da su privatni interesi zanemareni. Kao neminovne zahtevaju se promene zakona o radu i drugih zakona koje poslodavci glasno pozdravljaju. I ne samo to: najavljuju se  promene koje će čitavo zdravstvo, školstvo i privredu privatizovati u skladu sa neoliberalnim modelom. Tako je umesto javnog novca u skladu sa političkom diskrecijom, privatni sektor dobio monopol nad javnom sferom i nezaobilaznim potrebama ljudi, što izlazi na isto. Ipak postoje i razlike: dok je realni neoliberal oportunista koji vidi da je neoliberalizam trenutno vladajuća ideologija i želi da iz nje izvuče maksimum za sebe – ali je ne shvata doslovno kao obavezujuću – idealni neoliberal zaista misli da je ideologija dobra i zaista želi da je realizuje.

Ova dva tipa različito su dočekani u javnosti. Budući da na ideologiju gleda samo kao na sredstvo za vlastitu promociju, realni ideolog popušta na svakom mestu gde neka grupa to traži i zbog toga je popularan. Nasuprot tome, idealni neoliberal je rigidan pošto zaista veruje u ideologiju, što mu donosi popularnost u manjem krugu vernika, ali nepopularnost u ugroženim grupama, koje u stvari čine većinu. Vernici idealnog neoliberalizma na njega gledaju kao na “idealnu” ideologiju još neokrnjenu relanošću, jer je “još uvek nigde nije bilo”. Oni su sigurni da bi potpuna realizacija ideologije napravila čudo, a odgovor da li je to tako po njima može dati samo budućnost. Zbog toga na ovu grupu argumenti skoro da ne deluju, pošto priznaju samo sud budućnosti.

Prava “kvaka” ovog odnosa je u ovome: “idealni” sistem je jednako problematičan koliko i realni. Svejedno je da li ćete javni novac davati u privatne ruke kroz korupciju ili ćete javne resurse privatizovati kroz vlasništvo. Ipak, budući da su potpuno uvereni da su otkrili konačnu istinu, idealni ideolozi ne vide da ideologija i u idealnoj verziji ima krupne mane i da u stvari i ne bi trebalo da bude realizovana. Realni ideolozi i ne misle da to realizuju, pa ih zbog toga te mane previše ne uzbuđuju. Oni se bave samo realnom politikom i gledaju svoj interes.

Između njih postoji specifična dijalektika: i pored toga što su obe strane problematične, one jedna drugoj daju ono što svakoj fali: realisti dobijaju novodno idealno opravdanje za svoj oportunizam, dok idealisti dobijaju realnu podršku i mogućnost da se nadaju da će nešto od svojih ideja realizovati, pošto sami to ne mogu. Ali, te dve grupe se ne vole: idealisti uvek misle da su glavni jer daju legitimitet, dok realisti misle da su oni glavni jer imaju podršku i moć. Pa ipak, ne mogu jedni bez drugih: bez navodnog idealizma realnost je gola i prizemna, a bez realnosti idealizam je prazan i bez pokrića.

Bitno je, međutim, da je njihov sukob u okviru iste ideologije: ako ste primetili, “poslodavci” podržavaju i jedne i druge.

Svaki realni oblik ideologije ima svoj idealni dodatak: svaki Vučić ima svoga Radulovića.