Primetili ste da se naša politika, tačnije argumentacija u našoj politici, često oslanja na „logiku“. To je posledica činjenice da se svi političari trude da zatvore spektar mogućnosti tako da jedina opcija ostanu oni sami. Problem je u tome što je to nedemokratski postupak, pošto je definicija demokratije naravno izbor.

A sad na bele listiće. Zašto su beli listići deo demokratije?

Uvešćemo najpre neke definicije:

Demokratija je sistem u kome postoji mogućnost izbora, dakle D = p v q v… / gde su p, q, r,… opcije izbora.

Pošto su beli listići (BL) jedna od mogućnosti izbora, oni su naravno deo demokratije i sasvim su legalna opcija. Zbog toga niko ne govori da „nemate pravo“ da glasate belo.

Ono što se osporava su druge stvari. Najpre, odgovornost opcije belih listića. Navodno, oni koji glasaju za postojeće stranke, čak iako im se ne dopadaju, doprinose demokratiji, dok se BL ponašaju kao da ih nije briga za društvo i demokratiju kao njegov pozitivan kvalitet.

To, međutim, nije tačno.

Demokratiju dodatno možemo definisati kao sistem u kome je moguće ne glasati za određenu političku opciju, što za posledicu ima njenu odgovornost, odnosno nemogućnost njene samovolje (uslov za demokratiju 2, koji zapravo sledi iz definicije pošto ako nije moguće ne glasati za neku opciju, to znači da nemate izbora).

U tom smislu, BL doprinose demokratiji, a obavezno glasanje za jednu od punuđenih opcija (za manje zlo:  MZ)  ne doprinosi.

Sad ćemo to i dokazati:

Dokaz:

Ako smatrate da je uvek obavezno glasati za manje zlo, šema vašeg razmišljanja je ova:

(p v q) ∙ ¬ p → q

to znači da će u okviru MZ bar jedna od opcija moći da radi šta hoće, jer ukoliko su druge opcije lošije neće postajati mogućnost da se ne glasa za nju. Što je protiv demokratije (uslov 2.)

Dakle, mogučnost da se ne glasa ni za jednu ponuđenu opciju (BL) u skladu je sa demokratijom, i pošto je demokratija jedno od osnovnih javnih dobara, to pokazuje da je BL stalo do javnog dobra.

Dodatak:

Postoji tu još jedan izlaz za opciju MZ. oni mogu da kažu da je alternativa p takva da će zabraniti demokratiju, i da treba da glasamo za q, tačnije moramo da glasamo za q, da bi zaštitili mogućnost izbora.

E sad, najpre, to nije tačno. Mi danas ne možemo tvrditi da SNS (to je taj p) onemogućava izbor. SNS nije počela da zabranjuje druge stranke. Na medijima su još uvek isti ljudi i isti ljudi i komentarišu politiku kao i ranije. Ono što trenutno imamo je manipulacija medijskom nepismenošću dela stanovništva (kojima se može manipulisati prevashodno Kurirom, Informerom, Pinkom i Blicom) i zloupotrebu tužilaštva. Ali ne i potpunu kontrolu svih ovih službi i zabranu opozicije. Na primer, na ovim izborima niko nije branio opoziciji da ne izađe u 18 kolona.

Međutim, čak i da SNS jeste nedemokratska stranka, i da je tačno da onda moramo da glasamo za demokratsku alternativu, to još ne znači da smo u demokratiji. Pošto je defincija demokratije izbor, a ovde „moramo“ da glasamo za jednu partiju.

Ukoliko treba da posmatramo stvarnost na taj način, onda, dakle, treba najpre da usvojimo stav da smo u pre-demokratskom stadijumu i da slika o tom stadijumu nije rezultat potrebe da opozicija dobije izbore bez pozitivnog programa.

Zaključak:

I tu dolazimo do suštine belih listića: to je zahtev za pozitivnim programom.

Zbog toga je ovo gore dokaz demokratičnosti belih listića. Dokaz opravdanosti glasanja belim listićem uključuje stav da su sve ponuđene opcije nezadovoljavajuće. Ako je neko zadovoljan nekom od opcija treba da glasa za nju, nezavisno od toga što je savršeno demokratski da ne glasa.

Naši političari bi voleli da se to obrne, da se glasa za njih, samo zato što je nedemokratski da se ne glasa.