piše: Radovan Pantović
Da su nam Vučić i Dačić ovde, bilo bi veselja. Leteli bi tajkuni. Ovako teško. Ovi su žilaviji od komunista. Iza nas ne stoje stranke, niti kakve organizacije. Stoji samo poniženje glad, i bespomoćnost“. Monologom u kameru, anonimni sarajlija „titlovao“ je scenu zapaljenog predsedništva BiH iza sebe, ali i opustošene kantonalne vlade u Tuzli, Zenici, Mostaru, proteste u gradovima širom Bosne.
U agendi socijalnog bunta, koji već sedam dana uznemirava Bosnu stoji „zaustaviti pljačku i postaviti temelje pravednog društva“. Razuđenost i šarenilo protesta sa miksovanim porukama od „ostavke, dole lopovi“ do „Bosna, Bosna“ i „Živelo bratstvo i jedinstvo“ inspirisali su, medjutim, najmaštovitije teorije uzroka i porekla nemira. Od „bunta gladnih“ i „narodnog udara na državnu mafiju“ došlo se do „skrivenih unitarističkih namera“, „političke režije“, „šege huligana“ i „reketa“ zavisno ko, odakle i sa kim prati stanje u areni besnih i ozlojeđenih.
Nesporno je samo da iza svega kao zajednički imenitelj stoji – neodrživost – socijalna, ekonomska, politička, ustavno-pravna. „Bosna je ekonomski pakao na zemlji“ zaključili su jesenas analitišari „Forbsa“. Stopa nezaposlenosti je gotovo 45 odsto, strane investicije nula, fondovi i donacije EU se smanjuju. Društvo je duboko podeljeno po etničkim i verskim ranama. Ustav pisan tvrdim perom američke diplomatije nikada nije zvanično preveden . A vrh apsurda je da je originalni dokument „Dejtonskog sporazuma“ izgubljen.
Sa tri nivoa vlasti, dva entiteta, jednim distriktom, desetak kantona, nekoliko službenih gradova, Bosna je danas bizarni pravno politički lavirint, u kome uživa više od sto pedeset minisatra. U njemu ništa nije onako kako izgleda i ništa nije jednostavno. Posebno izlaz.
„Stanje u Bosni izmiče našem jeziku. Ne može se dati tačan opis haosa koji je na sceni“ zabeleženo je u Sarajevu koji mesec pre protesta. Bivšem „visokom predstavniku“ Lajčaku otelo se „osedeh od Dodika i Bosne“ dok Holbrukova udovica, analitičarka Keti Morton, žaleći što se Amerika povukla iz BiH, prepustivši je Briselu, ne štedi osećanja: „to je slično kao kada vratite dete roditeljima koji ga zlostavljaju“.
Kakvi su onda izgledi „ bosanskog proleća“? Poslednji gest davljenika, ili delo majstora manipulacije? Može li poroditi novu viziju?
Za uspeh, kako nas uče beogradski „otporaši“, neophodni su jedinstvo, dobra organizacija i jasni ciljevi protesta, vizija sutrašnjice. Posebno je važno uspostaviti duh nenasilne discipline, tada se šanse udvostručuju. Ako to vidimo u Bosni, kaže moderna teorija nenasilne akcije, na ulicama će biti više ljudi, biće veći pritisak na vlast i veće šanse za promene.
Nobelovac Ivo Andrić imao je drugačiju sumnju: „Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima… mogu da dremaju stari nagoni i kainski planovi i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni.“ – zapisao je Andrić pre devedest i više godina, sa verom da će to vreme ipak jednom doći. Kada, pitanje je za ovu generaciju. Lajčakove sede ništa su za taj cilj.
12.02.14.
Sjajan tekst