(nastavak rasprave sa twittera)

@d_pavlovic „Reforme bi pogoršale stanje u naredne 2 godine, ali bi ga popravile dugoročno, posle toga“ – ma otkud on (Miroslav Prokopijević) to zna?

@dvogled Kad čovek pročita ponešto iz ekonomije, onda može nešto da zna

Zaista, mogu li ekonomisti da predviđaju budućnost, samo ako pročitaju nešto iz ekonomije? I ima li u ekonomskim knjigama predviđanja budućnosti? Na primer, kojom metodologijom je Prokopijević došao do toga da bi, ako bi se usvojile neoliberalne mere, baš 2, a ne 3 godine bilo dovoljno da “pogoršanje” posle reformi prođe?

Moja teza je da takvog znanja u ekonomskim knjigama nema, odnosno, da ekonomisti ne mogu da predviđaju budućnost. U stvari, to je deo jedne mnogo šire teze da smisao društvenih nauka ima sasvim drugačiju strukturu od smisla prirodnih nauka. Dok je smisao prirodnih nauka da predviđaju događaje, smisao društvenih nauka je da određuju standarde i tako pokušaju da utiču na događaje. Ali, da počnemo od početka. Koja argumentacija bi se mogla ponuditi za tvrdnju da će kriza posle usvajanja neoliberalnih mera trajati 2 godine?

Možda će me neki od ekonomista ispraviti, ali moje je mišljenje da je veoma teško na osnovu apstraktnih osobina neoliberalnih mera izračunati trajanje negativne faze njihove implementacije. Jedino što bi se možda moglo ponuditi kao argument je iskustvo. Možda je neka zemlja, slična Srbiji, već implementirala takve mere, pa je kriza u njoj trajala 2 godine, posle čega je usledilo poboljšanje? Nevolja je što se argumenti ovog tipa retko, ako ikad, mogu pročitati u člancima poput spornog Prokopijevićevog. Ako uzmemo kao razumnu pretpostavku da smo mi na začelju procesa tranzicije u Evropi, da je recimo Hrvatska barem 5 godina ispred nas, kako to da kod njih već nije prošao taj period pogoršanja od 2 godine, nego su već 6 godina u recesiji sa krizom koja se stalno zaoštrava? Ako uzmemo za primer zemlje poput Estonije, koja su priča za sebe, ponovo bi morali da uočimo da se te zemlje sigurno veoma razlikuju od Srbije, da se vreme u kome se vrše reforme razlikuje, itd, sve bi to bilo kakvu procenu o budućnosti učinilo veoma nepouzdanom.

Kako onda objasniti da naši ekonomisti bez ikakvih problema predviđaju budućnost, kao da se u slučaju ekonomije radi o nekoj prirodnoj nauci, čak egzaktnoj, takvoj da se za tvrdnje ne moraju davati čak ni iskustveni argumenti? Ekonomija je zapravo delom operacionalna (ekonomista bi na primer trebalo da zna kome se mogu prodati recimo maline, po kojoj ceni se mogu proizvesti i prodati), a delom društvena nauka u okviru koje se raspravlja o najoptimalnijem ekonomskom uređenju. Ako je ekonomija društvena nauka onda ona ima sasvim drugačiju strukturu od prirodnih nauka. U društvenim naukama nisu moguća predviđanja jer se ljudi u okviru njih posmatraju kao slobodna bića koja mogu da biraju. Pošto su njihovi izbori nepredvidivi i treba da budu nepredvidivi, ove nauke se ne bave predviđanjima, nego standardima. Precizno rečeno, one se bave pitanjima: 1) kakva je realnost, 2) kakva bi relanost trebalo da bude i zatim, 3) da li ona odgovara standardu i kako se može promeniti da bi mu odgovarala. U slučačju ekonomije to su pitanja: 1) kakva je trenutna ekonomija, 2) kakva je optimalna ekonomija i 3) kako se od jedne može doći do druge. Međutim, ova rasprava je deo društvenih nauka, pa ova pitanja zahtevaju stalnu raspravu koja se ne može prekinuti ili odlučiti tako što se za jedan oblik ekonomije tvrdi da je „nužan“ „neophodan“ ili „jedini mogući“.

Naši ekonomisti svoju nauku izgleda razumeju kao egzaktnu. Nema kod njih nigde potrebe za raspravom, ostavljanja mogućnosti da stvari mogu biti i drugačije, iskustvenih argumenata, naučne metodologije. Oni se zadovoljavaju time da izriču konačne sudove o onome što se „mora“, a vole i da tačno kažu koliko će trajati bolni period posle koga nastupa boljitak. Problem je jedino u tome što egzaktnost u ljudskom svetu, za razliku od sveta matematike, nije moguća. Tačnije, sklonost da se o ljudskom svetu razmišlja kao da je on podložan predviđanju i aksiomatskom dokazivanju naziva se dogmatičnost, odnosno, drugim rečima – ideologija. Na primer, tekst koji sada čitate spada u društvene nauke. U njemu, kao što vidite, za sad :), nema predviđanja, niti konačnih istina, on samo pokušava da u odnosu na jedan standard (šta su društvene enauke) odredi način razmišljanja određenog tipa ekonomista. Zašto ni u jednom mom tekstu nema predviđanja šta će se dogoditi za 2 ili 3 godine? Iz prostog razloga što ja to ne znam. Dobro, a da li ekonomisti koji govore o ovim rokovima, zahvaljujući čitanju ekonomskih knjiga, možda znaju? Ne znaju ni oni, ali su provalili da određenja vrsta predviđanja veoma dobro prolazi i da su to upravo predviđanja oblika „za 2 godine će nam biti bolje“.

Verovatno u nekom PR praktikumu zaista piše: „Ako nešto obećavate, obećajte na rok od 2 godine. Ako se obećanje do tada ne zaboravi, u tom roku se mora dogoditi nešto što možete navesti kao izgovor“. Političari su ovo dobro naučili. Tako na primer, Aleksandar Vučić, 27.04. 2014 (ekspoze), kaže „Biće nam bolje početkom 2016“, Boris Tadić bio je sličnog mišljenja 13.11.2010.: „Sprečen bankrot države, osetno bolje u 2012.“, Ivica Dačić je, dok je bio premijer, 24.12.2013. mislio je isto: „Očekujem u 2014. a posebno u 2015. godine, nakon teških reformi, bolji život za građane Srbije”. Svi odnekud tačno znaju da će za 2 godine biti bolje.

A kao što vidimo, nije, a verovatno i neće. I naši političari i naši ekonomisti bave se pretežno PR-om reformi. Kada bi bili naučnici, budući da se bave jednom društvenom naukom, ekonomisti bi znali da niti mogu, niti treba da predviđaju budućnost. Oni bi trebalo ili da ukazuju na konkretne ekonomski isplative puteve, ili da učestvuju u raspravi o pravcu ekonomskih i društvenih promena koje su stvar izbora, a ne “moranja”.

Srbija u kojoj bi bilo takve rasprave i u kojoj se ljudi ne bi lako dali zavarati obećanjima da će im biti bolje za 2 godine, bila bi drastično drugačija nego što je sada.

Eto još jedne koristi od filozofije.