Neko čudnom ironijom sudbine ili možda pravim „radom pojma“, ko će ga znati, Srbija se pokazala kao prethodnik SAD u pogledu izbora. Poslednje izbore u SAD, na kojima je pobedio Tramp, pratila je skoro potpuno identična rasprava o „manjem zlu“, o Hilari Klinton koja simbolizuje kontinuitet i o Trampu koji je „odvratan, rasista, seksista“, ali koji ipak dobija podršku. Svoj doprinos dao je i sam Žižek, koji je posredno podržao Trampa, uslovno rekavši da bi glasao za Trampa, samo zato što bi to izvelo stvari na čistac i eventualno razdrmalo učmale stvari.

Sve to je nama poznato. Čak i Žižekovo naknadno izjašnjavanje da bi u stvari apstinirao na američkim izborima, kada već nije mogao da glasa za Sandersa, uz njegovo odbijanje da se zgražava nad Trampom, pa čak i blaga odbrana Trampa „on nije fašist, on je naprosto simptom, Hilari je glavni problem“. Žižek naglašava: „Hilari je napravila krucijalnu grešku onda kada se establišment Demokratske stranke urotio protiv Sandersa i pomerio kao centru – trebalo je da se pomere ulevo“ itd.

Žižek se, dakle, nada da Tramp nije tolika katastrofa kako se američkim levičarima čini, a da će DS (američki) izvući neku pouku iz ovoga i okrenuti se glasačima iz radničke i srednje klase umesto Volstritu i velikim korporacijama.

No, imajući naše iskustvo, koje je u ovim stvarima 4 godine duže, stvari, na žalost, stoje mnogo gore nego što se filozofi nadaju. DS (izgleda bilo koja), kada izgubi izbore, ne uči ništa. Ona nastavlja da misli da je neko odvratan i nedopustiv osvojio vlast umesto njih i da bi samo trebalo čekati da se to pokaže i da im se vlast vrati potpuno nepromenjenim. Nada da će poraz pokrenuti neku promenu, neku diskusiju, otvoriti stvari, u stvari je uzaludna. Levica i okretanje ulevo će i posle poraza ostati jednako odbačeni kao mogućnost, kao i ranije.

Žižek smatra da je Tramp neka vrsta hibrida, oportunističke skalamerije koja može da bude i ovo i ono i rasista i humanista i milijarder i borac za radničku klasu. E pa, mi smo to u Srbiji dobili četiri godine ranije. „Jedan čovek“ je uspeo da ove protivrečnosti sabere u samom sebi: sebe nekadašnjeg radikala koji ne pati od političke korektnosti (ta strana je danas ostavljena tabloidima) i sebe sadašnjeg koji se, doduše, „ugrize za jezik“, ali ipak ostaje korektan. Tramp i Hilari u jednoj osobi.

Ovaj miš-maš stalne protivrečnosti još uvek je enigma za „liberalnu“ javnost. Nikakav napredak teorije i prakse tu nije postignut, ne samo na stranačkoj sceni. Analitičari i opinionmejkeri, još uvek u levici ne vide ništa legitimno i sve što traže od leve javnosti je da, bez ikakvih „ustupaka“, stanu iza njih  i suprotstave se „ksenofobima i populistima“, prihvatajući da je svaka levica samo „skupina otužnih idota“  (Teofil Pančić).

Osim ako Amerika, u ovom „levom“ pogledu, nije mnogo kvalitetnija od Srbije, a sudeći po kandidatima na poslednjim izborima i po pobedniku i nije baš puno, nikakav levi zaokret se neće dogoditi. Sasvim obrnuto, mnogi nekad „levi“ zastupnici DS politike, preći će kod Trampa ako ponude budu primamljive, a sama DS odbaciće svoje „leve frakcije“, kao što je i DS kod nas, do dan danas imuna na „leva skretanja“.

Drugim rečima, čak i kada TRAMP bude ta jedina alternativa iz „There is no alternative“ to neće dovesti do buđenja, kao što ni u Srbiji do danas nije dovelo, nego će ONLY ALTERNATIVE postati još neoliberalnija i nedemokratskija, uz prećutnu podršku svih.

„Liberalna“ javnost u Srbiji upravo je podržala ovdašnjeg zaštitnika građana za kandidata na predstojećim predsedničkim izborima i to ne bi bila najgora stvar koja bi nam se mogla desiti (možda bi čak bila i najbolja moguća). Ali to ne znači da se i budućnosti otvorila neka leva perspektiva. Zaštitinik građana drži se neutralnih tema ljudskih prava i vladavine prava, ali smatra i da je to dovoljno. Čak i razobručenim tabloidima smatra da se, za sad, možemo suprotstaviti „samo primerom“.

Da završim, iako sam po prirodi optimista, možda se iz Srbije stvari čine pesimističnijim i to na osnovu iskustva. S druge strane, Srbija je danas desnije od proseka EU, desnije i od Slovenije i SAD.

Ali, po jednom smo bili deo sveta. Otvorili smo diskusiju o „manjem zlu“ još 2012.

Vladimir Milutinović