Izraz „pustinja realnog“ popularisao je Žižek u knjizi koja ga je proslavila „Dobrodošli u pustinju realnog“. Realno tu nije puko, faktičko realno, već je više znak da se realno izgubilo iz zvanične slike, da je javni govor potpuno lažan i više ne odražava stvarnost. Realno je pusto, prazno i zbog toga što u njemu više nema univerzalnih vrendosti. Sve je istinito i sve je lažno, a sa relativizacijom istine, relativizovane su i sve ostale vrednosti. Sve je dopušteno i sve su se norme izgubile, a ostala samo autoritarnost i samovolja.

I da li postoji pravo da se pobunite protiv takvog stanja? Naravno da postoji. Iz raznih razloga društvo može da potone u diktaturu, u vladavinu jednog čoveka koji neutrališe dejstvo ostalih institucija, može da se izgubi realnost iz javnog govora, mogu da se ne poštuju sve norme. Bunt protiv toga nije samo pravo, nego, praktično, dužnost svakoga.

Na izborima pre nekoliko dana pustinja je dobila većinu, ako prihvatimo zvanične rezultate. I nepun dan se činilo da je to gotova stvar, da je realnost nestala, jer je većina tako htela. Ali samo do popodneva. Već uveče je postalo jasno da građani, mahom mladji građani, po prvi put posle mnogo godina, ne planiraju da se mire sa diktaturom.

Oni imaju pravo da se bune jer ovo stanje nije normalno.

Nije normalno da je istina postala potpuno nevažna, da javno izrečena reč nikoga ne obavezuje. Da može biti izabran za predsednika čovek koji je više puta ponovio kako „sigurno neće biti predsednik“, koji se lakonski osvrće na ranija obećanja rečima „Stvarno sam to rekao“. Niko ne mora da pristane da živi u društvu koje je toliko post-istinitosno.

Ne morate da pristanete da je normalno da javne resurse koriste televizije čiji vlasnici prave dogovore sa vlašću o potpunom navijanju za nju u izbornoj kampanji i van nje. Oni se praktično dogovaraju da ukinu novinarski kodeks, zakon o informisanju, zakone o medijima u ime „slobode privatnika da na svom mediju radi šta hoće“. Niko nije obavezan da pristane na to. To je isto kao da se zalažete da u privatnim preduzećima ili javnim institucijama svi mogu da „rade šta hoće“. Ne mogu.

Možete da se pobunite protiv toga da u medijima koji su odlučili da budu vladini mediji, svi koji su protiv vlade budu pljuvani i blaćeni na najgore načine, a da nemaju efikasnu zaštitu suda. Možete biti protiv toga, kao najodvratnije i najštetnije moguće  prakse u društvu.

Imate pravo da se bunite protiv toga da na javnim funkcijama, kao gradonačelnici ili ministri budu ljudi koji su od strane više svedoka i institucija označeni kao inspiratori kršenja zakona, poput rušenja u Savamali, koji imaju sporne diplome i doktorate, koji imaju neobjašnjene ogromne prihode, a koji ne povlače nikakve posledice zbog svega toga.

Možete da se bunite protiv toga da je praktično zabranjeno pitati se zašto državni organi u slučajevima poput Savamale ne rade svoj posao. Kako je moguće da policija ne izađe na teren, da policija ne asistira tužilaštvu u istrazi, da skoro punu godinu dana nijedna institucija ne radi ništa po ovom pitanju? Možete da su bunite protiv toga da je moguće suspendovati sve institucije.

Možete i trebalo bi da budete protiv diktature, jer diktatura i jeste suspenzija institucija u skladu sa voljom jednog čoveka. Zamena institucija samovoljom.

Raspravljali smo da li je možda prejaka reč za ovakvu vlast „diktatura“ i da li je bolje za nju reći „autokratija“. Jer bi u diktaturi morali biti ukinuti izbori i svaka javna kritika, a kod nas su izbori samo potpuno neravnopravni, a kritika je moguća na internetu, u nekoliko dnevnih listova i kablovskih televizija? I sam koristim termin autokratija radije, jer pokušavam da izbegnem jače termine nego što je nužno.

Međutim, ovde govorimo o demonstracijama i njima primerenom govoru, a tu su razumljivi i komuniaktivni samo termini „demokratija“ i „diktatura“. Sve što flagrantno krši običaje demokratije je diktatura. I, mada će trenutno izabrani predsednik jednog dana tvrditi kako su svi mediji i ljudi koji sada rade za njega, to radili svojom slobodnom voljom, da niko nije bio primoran da umota svoje novine u njegovu reklamu, da zove samo njega i njegove simpatizere u svoje emisije, svejedno je u pitanju kršenje svih demokratskih normi, koje ne nailazi na bilo kakav otpor vlasti, nego je u potpunosti u skladu sa njenom voljom.

Nije bitno da li je jedan čovek primorao sve da mu služe ili nije. Bitno je da je služenje postalo pravilo, a sloboda eksces.

Ako imate imalo slobodnog duha, ne možete da ne protestvujete protiv toga.