Ne treba više posebno dokazivati da Vučićevi mandati protiču u znaku dokazanih lažnih obećanja, pogrešnih navoda, sprečavanja kritike i diskusije, difamacije i cenzure protivnika. Ono što je realno zamenjeno je paralelnom lažnom slikom uz neophodno uništavanje nezavisnih institucija i kontrolu javnosti.

U toj atmosferi dočekan je i poslednji razvoj kosovskog pitanja. Većinski deo opozicione javnosti je događaje vezane za hapšenje Marka Đurića protumačio kao režiranu predstavu koja je posledica scenarija koji je, najverovatnije, dogovoren u Njujorku sa Hašimom Tačijem. Drugim rečima, svi pretpostavljaju da je prekid dijaloga i Vučićevo navodno razočaranje u zapadne zemlje samo gluma koja uopšte ne remeti agendu koja je usvojena još prilikom sklapanja Briselskog sporazuma, a koja bi trebalo da se završi nekim oblikom priznanja Kosova, nekom vrstom prisustva u UN uz saglasnost Srbije.

Vučić je dakle, toliko puta vikao „vuk, vuk“, a da vuka nije bilo, da mu sada niko ne veruje bilo šta što kaže. Ali, ne samo to. Iza uverenja da je u pitanju gluma sigurno je i želja da se pokaže da se ne naseda na propagandu o Đuriću kao hristolikoj žrtvi koga „banda terorista“ vodi ulicama Prištine. Takođe, i želja da se oduzme ozbiljnost pretnjama o mogućem oružanom sukobu zbog ovog incidenta. U krajnjoj liniji, shvatanje da je trenutni sukob na liniji Kosovo-Srbija izrežirana predstava, posledica je i želje da se agenda započeta Briselskim sporazumom ostvari, da taj veliki nacionalista Vučić odradi taj neprijatni neophodni posao zbog koga bi druge bez razmišljanja proglasio za izdajnike. Čini se da opoziciona javnost želi da veruje da se sa poslednjiim incidentima ništa nije promenilo, da su EU i SAD još uvek uverene da se Vučić drži agende i da će ostvariti ono što je, po opštem uverenju, obećao. Računa se da Zapad ne bi Vučića podržavao bez razloga, dakle, on je još uvek na „liniji“.

U skladu sa ovim tumačenjem, koje je u jednoj skromnoj anketi na twitteru dobilo 86% glasova (nadam se da „neko istraživanje“ koje je Vučić u ovom kontekstu pomenuo nije ovo „istraživanje“), razmišlja veći deo opozicione javnosti, prozapadne i proruske.

Naravno da je moguće da je ovo tumačenje tačno. Moguće je i da je neko u Njujorku ili Beogradu zaista seo sa Vučićem i Tačijem i do detalja isplanirao političko-psihološku prirpemu budućeg sveobuhvatnog sporazuma, na način da ga prihvate i srpska i kosovska javnost (recimo, kao olakšanje i „sprečavanje rata“ na srpskoj strani i realnu kontrolu nad severom Kosova i formiranje vojske na kosovskoj). Ali, mi nemamo bilo kakvih informacija koje potvrđuju da je to zaista tako. Ovo tumačenje se takođe kreće u imaginarnom, a planer koji može da napravi agendu za dva društva i celu međunarodnu zajednicu, verovatno je mit. Nigde nemamo potvrdu da postoji takva moć i racionalnost.

Hajde onda da vidimo koje je alternativno tumačenje događaja poslednjih nedelja.

Vučić je putovao u Njujork da se sretne sa neimenovanim uticajnim ljudima. Posle nekoliko dana, pojavio se na RTS-u i ispričao da je duboko razočaran zapadnim zemljama koje ne žele ni da razmišljaju čija je teritorija Kosova. Ovo razočarenje ne može se dobro objasniti jer nam nedostaju podaci, ali otkriva upravo ono što ovde fali. Mi, zapravo, sve vreme ne znamo koja je Vučićeva izlazna strategija za kosovski problem. Opoziciona javnost misli da će on završiti posao u skladu sa zapadnim željama jer tako ne bi izgubio zapadnu podršku koja je ključna za njegov opstanak na vlasti. Sam Vučić ponavlja da je on za komromis i da bi mogao nešto dati, samo ako ne bude „ponižen“ i ne dobije ništa. Međutim, to što bi mogao dati, bilo kakvo dalje realno ili simboličko priznavanje Kosova stvarni je problem za svaku vlast u Srbiji. Vučić je uspeo da potpiše Briselski sporazum čija je suština bilo uklapanje Srba na Kosovu u tamošnje institucije i taj posao je skoro završen. Ali, ovi ustupci praćeni su propagandom da je sve to samo aranžman sa „privremenim institucijama“ na „našoj teritoriji“, koju ćemo, ako zatreba, ponovo, osvojiti za 2 dana. Ništa od postigutih sporazuma nije suštinski zaparalo uši ni crkvi ni nacionalistićkom javnom mnjenju, osim na marginama.

Mnogi su upravo u ovim nedeljama očekivali objavljivanje tog novog sveobuhvatnog rešenja u obliku dogovora o formiranju ZSO na Kosovu u zamenu za stolicu u UN za Kosovo, makar u obliku stolice posmatrača. Ali, umesto da se to predviđanje i ostvari, dogodilo se pomenuto Vučićevo razočaranje u zapadne zemlje. Očigledno je da se od Vučića traže dalji koraci, a da on nije dobio praktično ništa zauzvrat, ništa sa čim bi mogao da „radi“.

Po povrtaku iz Njujorka, Vučić objavljuje da će se odsada raditi tako da se najpre ostvari ono što je potpisano pre 5 godina (ZSO), a da onda slede dalji pregovori. Zapravo objavljuje da su pregovori prekinuti. Pored kosovskih vlasti, za prekid pregovora – neispunjavanje već potpisanog – optužuje i EU – zapadne „sponzore“ Kosova.

I onda je usledio incident sa Markom Đurićem. Iako je mogao da zna da bi se incident mogao dogoditi, Đurić je poslat u Kosovsku Mitrovicu uz reči „da vidim šta će da urade protiv toga“. Đurić biva grubo uhapšen i deportovan sa Kosova, a Vučić uz najgrublje izraze tretira kosovske vlasti kao „terorističku bandu“ koja će kad-tad biti uhapšena zbog Đurićevog kidnapovanja, dodajući da, čak iako se pregovori nastave, više „nema bilo kakvog poverenja“ među pregovaračima. Predstavnici srpskih opština najavljuju da će, ukoliko to ne urade u Prištini, sami formirati Zajednicu srpskih opština 20 maja. Kako izveštava premijerka Brnabić, Vučića nikad nije videla toliko razočaranog reakcijama zapadnih zemalja.

I sad se postavlja pitanje, šta ako ovaj razvoj događaja nije u skladu sa bilo kakvim scenarijom? Osim, eventualno, scenarija iz devedesetih, gde mi nepovoljan stav zapadnih zemalja pokušavamo promeniti stavljanjem pred svršen čin i našim akcijama na terenu? Nekada je ta akcija na terenu uključivala rat, a sada samo incidente i izazivanje, ali čini se da je logika cele situacije ista.

Dakle, imamo dve mogućnosti:

ili je u pitanju gluma i unapred pripremljen scenario,

ili je u pitanju propast pregovora i prelazak na metode iznuđivanja onogo što se nije dobilo u pregovorima izazivanjem krize.

Prva opcija je utešnija jer je sva u okviru očekivanog u toku niza godina. Ali, možda je druga, ozbiljnija, opcija u stvari ona prava.