U sklopu opravdavanja ideje „razgraničenja“ (razmene teritorija između Kosova i Srbije kojoj bi sledilo međusobno priznanje) A.Vučić je koristio i argument da na Kosovu „danas nemamo ništa„. Na ovaj stav je bačeno posebno svetlo merama vlade Kosova koje uključuju takse od 100% na robu poreklom iz Srbije. Izvoz Srbije na Kosovo bio je oko 440 miliona evra godišnje (uvoz 40 miliona) i sada je taj izvoz pod znakom pitanja. Ideja razgraničenja dovodi u pitanje i način života Srba južno od Ibra jer se smatra da bi razgraničenje i međusobno priznanje uticalo da se oni ubrzano isele sa Kosova.

Ovaj način razmišljanja pokazuje da je „razgraničenje“ deo logike koja je na prostoru bivše Jugosalvije primenjivana od početka devedesetih. I tada je Srbija težila razgraničenju sa drugim republikama, s tim da su granice bile podržane oružjem i zaokruživale tzv. „Veliku Srbiju“. Način života Srba van tih granica, recimo u Zagrebu ili Zadru, nije uziman kao važan. Od njih se očekivalo da se prilagode situaciji, ako treba i presele u Veliku Srbiju, možda i putem razmene stanovništva (Tuđman i Ćosić). O posledicama na ekonomiju i trgovinu, kao i na porodične i prijateljske veze niko nije vodio računa. Bitno je bilo da se postignu povoljne granice – razgraničenje.

Dokle je išla ta logika, pokazuje jedna izjava Tomislava Nikolića, gde on kaže kako očekuje od Srba iz Crne Gore da se, posle njenog osamostaljenja, presele u Srbiju. Kao da život u drugoj državi koja nije“srpska“ predstavlja NIŠTA, suvišno postojanje koje može bez štete da nestane i pored toga što su podele Crnogorac-Srbin često išle kroz uže porodice, a broj Srba u Crnoj gori nije zanemariv.

Trenutno stanje odnosa Srbije i Kosova predstavlja hladnu verziju (tabloidi je ipak stalno podgrevaju) one „vrele“verzije iz devedesetih. Hajde da se razgraničimo, ionako smo međusobnu trgovinu uništili kao da je nebitna, a uticaj razgraničenja na način života ljudi nam takođe nije previše bitan.

Kada sam na tw postavio pitanje:

odgovor DA dalo je 61%, što znači da opoziciona javnost (do čijeg dela verujem da dopiru moji tw) odobrava politiku u kojoj prestanak trgovine sa Kosovom nije dovoljno bitan da bi se razmislilo o Interpolu.

Da li će posle ove vlasti, neka buduća vlast nastaviti politiku u kojoj su GRANICA ili čitava TERITORIJA Kosova u Srbiji bitnije od šteta koje na taj način nastaju u trgovini ili svakodnevnom načinu života ljudi?

U jednoj drugojanketi na pitanje Koja je vaša opcija (u vezi sa Kosovom):

više od 50% tw se zalaže za zamrzavanje trenutnog stanja, a praktično oko 90% za politike koje nisu senzitivne za nagle promene u načinu života (tri opcije – zamrzavanje, uz protivljenje članstvu u Interpolu i sličnim ogranizacijama, priznanje i razgraničenje podrazumevaju nagle promene, makar u vodu ove takse od 100%), dok je senzitivna opcija (Briselski proces i ZSO) zapravo najmanje omiljena, što rečito govori o tome koliko je EU uspela da svoju politiku odbrani kao najbolju.

Veći deo opozicije danas se zalaže za zamrzavanje statusa, nepriznavanje Kosova (Kosovo u Srbiji do nekih boljih vremena) uz nastavak protivljenja njegovom članstvu u Interpolu i sličnim organizacijama (naravno i u UN) iako je to protivljenje dovelo do sadašnjeg pogoršanja odnosa i narušavanja interesa Srbije na Kosovu – dok je put EU, izgradnja institucija, autonomija (ZSO) i integracija u politički sistem u zamenu za delimično priznanje (članstvo u UN), takođe, zanemareno kao opcija.

Pitanje za posle ove vlasti je, dakle: Imamo li nešto na Kosovu?