Biolog Tomislav Terzin dao je nekoliko intevjua za Balkan Info. Ovo su izvodi iz intevjua „Bog je stvorio život na Zemlji kao što piše u Bibliji!“ (09.07.2018) koji trenutno ima 230.936 pregleda. Kao i u Balkan Info Blues (1) boldovane su njegove tvrdnje, a sledi moj komentar.

Zvanična nauka je materijalistička i ateistička.

Svaka nauka je materijalistička, a u smislu da ne pominje (ne da negira njegovo postojanje) i ateistička. Naprosto, moderna nauka povezuje prirodne sa prirodnim fenomenima, odnosno, materijalne fenomene sa materijalnim fenomenima. Ukoliko hoćemo da budemo precizni, trebalo bi reći fizičke fenomene, jer bismo tako razlikovali energiju i materiju, ili fizička polja od čestica itd, ali poenta je da su to uvek fenomeni iste vrste. Ovakav način tumačenja prirode zahtevali su moderni filozofi, recimo Bekon, Dekart ili Spinoza, kroz insistiranje na tome da se finalni uzroci (Aristotelova svrha kao uzrok) ne mogu otkriti i znati i da bi nauka trebalo da se bavi samo eficijentnim (delatnim) uzrocima. Na taj način se moderna filozofija drastično razlikuje od antičke i srednjovekovne. Ista stvar je i sa Bogom: on se ne pojavljuje ni u jednom udžbeniku ili naučnom delu iz fizike ili hemije, naravno biologije, već vekovima, najmanje od Njutnovog „Ne izmišljam hipoteze„. Nauka odgovara samo na pitanje kako se nešto događa. Ako odgovara na pitanje Zašto, onda se poziva na neki prirodni zakon, a ne na bilo šta natprirodno.

Biologija barata nekim milijardama godina (kad se radi o tome kada je nastao život), mada ja smatram da za to nema ozbiljnih naučnih dokaza. Znate u nauci, teorije su pretpostavke koje treba da se dokažu činjenicama ili eksperimentima.

Ovde se ponavlja predrasuda da kada u nauci kažete „teorija“ onda se to odnosi na nešto što je toliko nepotvrđeno da se praktično nalazi izvan „ozbiljne“ nauke.

U stvari je teorija deo normalne i najozbiljnije nauke.

Naučna teorija je skup dovoljno opštih trvdnji koje mogu da pokriju i objasne jako širok obim naučnih činjenica. Teorije nikada nisu „dokazane“ u smislu da je svaka tvrdnja koja se može logički izvući iz teorije i faktički, eksperimentalno, potvrđena kao naučna „činjenica“. Jednostavnim rečima, kad imate teoriju, njena najbolja osobina je da može da bude „plodna“ odnosno da može da objašnjava i nove činjenice koje nisu ni bile poznate kada je ona predložena. Teorije nikad nisu – potpuno, odnosno, kako se gore kaže „ozbiljno“ – dokazane činjenicama. Usput, još od Dejvida Hjuma je sasvim jasno da se univerzalno formulisan prirodni zakon ne može potpuno dokazati (zbog konačnog broja eksperimenata). To važi i za najjednostavnije zakone, a kamoli za teorije. Nauke su zato „hipotetičke“ a ne „dokazane“.

Vi kad odete u istoriju biologije, zadnjih 50 godina, onda možete da zapazite da su na svakih 19 godina naučnici povećavali starost zemlje za duplo, to je kao licitacija. Očigledno tu nešto nije egzaktna nauka.

Naravno da nije. Prirodne nauke nisu egzaktne nauke, već empirijske, iskustvene nauke. U poslednjih 50 godina se znanje o zemlji i njenom razvoju drastično uvećalo, pa je sasvim normalno da su ranije procene opovrgavane u toku tih promena. Kao što smo već rekli, opovrgavanje je kriterijum nauke. Dakle, za biologiju ili geologiju bi se trebalo zabrinuti u slučaju da ne menjaju svoje procene starosti zemlje (jer bi se onda mogle optužiti za dogmatičnost), a ne sada kada se te procene povećavaju.

Inače, ovo povećavanje je sasvim u skladu sa udaljavanjem od pretpostavljenih Bekonovih idola plemena, gde ljudi spontano pretpostavljaju da je trajanje nekih procesa samerljivo sa vremenom koje oni mogu da iskuse, dok je vreme od 3,5 milijardi godina potrebnih za razvoj života u početku nezamislivo.

Ja lično smatram da život postoji tek nekoliko hiljada godina i da je Bog davalac života.

A gde je dokazanost naučnim činjenicama? Dok se od teorije evolucije traži da u njoj nema neodgovorenih pitanja i nema tvrdnji koje su hipotetičke ili sporne, kad se brani vlastita teorija onda se prelazi za argument „to je moje lično mišljenje„. Ako je teza „život je star nekoliko hiljada godina“, gde su činjenice koje to potvrđuju?

Kada merimo starost fosila mi ne možemo precizno da odredimo kolika je ta starost.

Naravno, fizička merenja ovog tipa su uvek opterećena mnoštvom pomoćnih pretpostavki, što uvek ostavlja mogućnost za grešku. Ali, da li je ta moguća greška 4 ili 5 milijardi godina, koliko je razlika između tvrdnji geologije i astronomije i „nekoliko hiljada godina“ koliko je stara zemlja po kreacionistima? Gde je argument za mogućnost tako velike greške? (malo je čudno da ovo pitanje postavljam ozbiljno).

U BBC serijalu „Story od science“ ukazano je na jedan jednostavan povod iz, ako se dobro sećam, 18. veka, za sumnju da je zemlja starija nego što se pretpostavljalo. Naime, ispod Pariza su bili kamenolomi iz kojih je vađen kamen za zgrade koje su nastajale. Na velikoj dubini nalazile su se stene sa fosilizovanim školjkama, iako Pariz čak nije ni na moru. Logično je bilo pretpostaviti da su procesi koji su doveli do toga mnogo duži od poznate svetske istorije, jer se za tih nekoliko hiljada godina nije dogodilo ništa slično (obale kontinenata su bile tu gde su i sada).

Metode određivanja starosti stena su izmišljene da bi se podržala teorija evolucije.

Evo tipičnog argumenta u okviru teorija zavere. Ako se kaže da je nešto izmišljeno „da bi“ se uradilo nešto drugo, onda govornik tvrdi da zna namere nekih naučnika. Pored toga, on tim naučnicima oduzima naučni autoritet jer sugeriše da oni nešto rade iz van-naučnih razloga, a ne zbog otkrivanja istine o prirodi. Ali, gde je argument da govornik: zna tuđe namere i zna da su te namere u naučnom smislu nečasne? Gde su argumenti za tu diskvalifikaciju drugih?

Mogli bismo da stavimo sve činjenice na sto, ali uglavnom neće, evolucionisti izbegavaju debate.

Ovo je opet pogrešno pripisivanje. Nauka po svojoj prirodi ima oblik debate. Kada javno izlažete svoje argumente, predajete, pišete knjige i članke sve je to deo stalne debate, koja traje već nekoliko vekova. Praktično svako može da učestvuje i obično biva i nagradjen ako otkrije nešto novo (u SAD je to obično povezano i sa znatnim finansijskim dobicima).

Međutim, jeste teško razgovarati ako je sa druge strane neko ko vas diskvalifikuje, a usput tvrdi da je greška u proceni starosti zemlje 4 milijarde godina, a da su svi fosili nastali u Biblijskom potopu. Kako su se pomenute školjke ispod Pariza mogle tamo smestiti samo zbog jednokratne poplave pre 5-6 hiljada godina? Da nije tadašnjim dinosaurusima, mamutima, ljudima, neandertalcima i svim ostalim ikada postojećim vrstama bilo malo tesno na zemlji pre potopa? Kreacionisti ili ravnozemljaši sugerišu da „nema dokaza“ ili nema „argumenata“ u situaciji gde su dokazi i argumenti praktično nepregledni i potrebno je znatno vreme za proučavanje samo delića dokaza, recimo, svih fosila dinosaurusa. Naučna debata odvija se ipak u okviru teza koje su više argumentovane i potvrđene.

Danas je ipak izgleda potrebno nekako uticati na mogućnost debate između nauke i blanko osporavanja nauke („ravna zemlja“) jer je demokratičnost novih kanala komunikacije kao što je Youtube pokrenula sasvim nove procese.

(nastaviće se)

foto: study.com