O „slučajnom“ nastanku sveta, Pasterovom „dokazu“ protiv teorije evolucije i vanzemaljcima, a na osnovu intevjua Tomislava Terzina: Bog je stvorio život na Zemlji kao što piše u Bibliji! (09.07.2018) i Biblija pomaže ljudima da saznaju istinu o nastanku sveta! (27.05.2018)

Boldovane su rečenice iz intervjua a sledi moj komentar.

Jedini način da dokažete spontan nastanak života jeste da to posmatrate, ili na Zemlji ili negde drugde, recimo na Marsu ili Veneri, a to ne možemo da uradimo, bar za sada… Prema tome, u pitanju je vera, ljudi veruju da je život nastao spontano.

Ovde je zanimljivo da se posmatranje uzima kao, s jedne strane, jedina verodostojna, a sa druge kao metoda koja daje potpun uvid u fenomene. Iako je to blisko tzv. zdravom razumu, u stvari je sasvim daleko od istine. Najpre, mnoge naučne tvrdnje nemaju nikakve veze sa direktnim posmatranjem pojava. Recimo, kretanje čestica gasa ili tvrdnje o subatomskom svetu, kvarkovima ili fotonima u celosti su posledica zaključivanja na pretpostavljene osobine sveta, a ne direktnog posmatranja, koje je nemoguće.

Još je zanimljivije da Terzin misli da se posmatranjem može ustanoviti spontanost nekog procesa, odnosno, ustanoviti da se taj proces odvija bez delovanja nekog nevidljivog pomoćnika (inteligentnog dizajnera – ID). Međutim, to se delovanje ili odsustvo tog delovanja, naravno, ne može posmatrati u bilo kom smislu.

Po sredi ovog problema je jedno nerazumevanje reči „spontano“ ili „slučajno“ u opisima evolucije. Naučnik uopšte ne tvrdi da se evolucija desila bez pomoći ID, samo tvrdi da bilo da je ta pomoć postojala ili ne, ona ne treba da bude deo nauke, pošto se nauka bavi povezivanjem materijalnih ili fizičkih, prirodnih entiteta, a ne natprirodnih (Boga, inteligentnog dizajnera) i prirodnih.

Drugo, evolucija je bila slučajna ili spontana u tom smislu da naučnici nisu primetili sposobnost jedinke da, u zavisnosti od potrebe koja se javila, na neki način menja svoj DNK kako bi bolje zadovoljila tu potrebu, ona ili njeni potomci. Rečeno kroz primer, jedna manja žirafa nema mogućnost da promeni sebe ili svoje potomstvo kako bi mogla da dohvata više lišće. Jedino što može je da se nada da će se i bez te njene sposobnosti (dakle, u tom smislu „slučajno“) desiti takve mutacije u njenim genima koje će omogućiti da bar neki njeni potomci budu dužeg vrata, koji će onda iskoristiti tu prednost i preživeti pa preneti ovako slučajno dobijenu osobinu na potomke itd.

Zaista, ljudi veruju da je život nastao „spontano“ (nezavisno od Boga) ili ne, ali to njihovo uverenje uopšte nije deo teorije evolucije niti nauke uopšte. Ako termin „veruju“ ovde upotrebimo za ono što se tiče odnosa prirodnog i natprirodnog, ovo „verujem“ nije deo nauke.

Evolucionizam nikada nije dokazao totalnu transformaciju, da od bakterije može da nastane životinja, biljka ili čovek.

Već smo govorili o tome da dokaz u prirodnim naukama nikad nije potpuno logički valjan, ali da je to njihova normalna osobina. Ovde zbog toga samo jedna primedba: ako se može pokazati da su kitovi nastali od malog papkara koji je trčao šumom, e pa to je već dovoljno drastična (totalna) transformacija. Uskoro će biti premijera filma „Kad su kitovi hodali“ koji će verovatno sumirati te nalaze.

Još je Luj Paster u 19. veku dokazao da živo nastaje samo od živog. Ljudi su verovali da postoji tzv. vis vitalis, koja bi bila pokretač svega živoga i zapravo bi oživljavala neživu materiju. I Luj Paster, jedan od očeva moderne nauke je dokazao eksperimentom da to nije moguće.

Ostavićemo po strani sad to da se ekperimentom ne može dokazati da nešto nije moguće, nego samo da jeste moguće, da se stvarno dešava. Još je čudnije da je „jedan od očeva nauke“ navodno smislio argument protiv drugog, odnosno, protiv teorije evolucije. No, izgleda da Paster nije ciljao na teoriju evolucije svojim eksperimentom. Paster je u dve odvojene posude stavio tečnost pogodnu za razvoj bakterija, s tim da je jednu ostavio otvorenu, a drugu polu-zatvorio jednom krivom cevčicom. Bakterije su se razvijale samo u otvorenoj posudi, jer su u nju ulazile čestice prašine noseći bakterije sa sobom. Tako je oborena tzv. teorija spontane generacije, odnosno, ukazano je na mnogo jednostavnije objašnjenje pojave bakterija. Bakterije neće odjedanput nastati, bilo da se to događa ni iz čega ili iz nekih klica u vazduhu, nego samo ako postoji neko realistično objašnjenje.

No, da li je ovo obaranje teorije spontane generacije mnogo logičnijim objašnjenjem, upereno protiv teorije evolucije? Pa baš i ne, čak bi se moglo reći da je obrnuto. Teorija evolucije zaista pretpostavlja da je živa ćelija nastala iz nežive materije. To je posledica odbijanja da je ćelija nastala ni iz čega, odjedanput. Takođe se podrazumeva da je taj proces trajao milionima godina, možda čitavu milijardu godina. Kako je onda moguće eksperimentom koji traje nekoliko dana u jednim uslovima dokazati da je nemoguće nešto što traje milionima godina u milionima različitih kombinacija uslova?

Luj Paster je zapravo posredno ukazao na nešto sasvim suprotno od zaključka našeg autora. Ako ste pretpostavljali da život zbog svoje složenosti mora uključivati čudo da bi nastao, evo ja ću vam nastanak života u posudi objasniti bez uvođenja čuda, putem eksperimenta koji sprečava/omogućava ulazak bakterija, golim okom nevidljivih, ali po mikroskopom vidljivih, u posudu. Objasniću vam pojavu koristeći samo materijalne uzroke.

Zar to nije sasvim u skladu sa onim što je uradio Pasterov nešto stariji kolega i savremenik Darvin?

Duhovna bića imaju kontrolu nad materijom. U Bibliji postoje duhovna bića, anđeli koji uzimaju oblik ili običnog čoveka ili neke životinje… Duhovna bića koja imaju kontrolu nad materijom mogu da se materijalizuju u različitim oblicima.

Pošto u Terzinovim intervjuima postoji i teorija o vanzemaljcima koji su zapravo materijalizovani pali anđeli, ovde je zgodna prilika da uporedimo „darvinizam“ i ovu konkurentsku teoriju, zovimo je sada „kreacionizam“. Tačno je da kod Darvina, ali i u nauci uopšte, nema nastanka bilo čega iz Ničega. Uvek materija, energija itd, nastaje od druge materije ili energije. Nikada se ništa duhovno ne „materijalizuje“ i tako objašnjava nastanak nečega. Terzin na ovaj način objašnjava svemir, život, čoveka, tipove životinja, pa čak i vanzemaljce, kao i složenost prirode koja je posledica van-prirodnog inteligentnog dizajna.

U ova tri teksta videli smo da ovaj način razmišljanja može biti zanimljiv, ali, da podvučem po ko zna koji put, nije deo nauke, bilo koje nauke, ne samo biologije. Prostor za ovu specifičnu „nauku“ ne može se napraviti navodnim uočavanjem da su neki poznati principi nauke protiv evolucije, jer nisu. To ne znači da je nauka danas otkrila objašnjenje svih procesa koje znamo i svih pojava koje smo uočili.

Popularnost ove specifične zamene nauke, nečim jednostavnijim, ali ne-naučnim, može se objasniti, sa jedne strane, oslanjanjem na zdravorazumsko objašnjenje saznanja u okviru koga se podrazumeva da se saznaje isključivo direktnim posmatranjem i eksperimentom, pa onda slede naivna pitanja: Kako znamo kakve su zvezde kad nismo u prilici da ih izbliza posmatramo? ili Kako znamo šta se dogadjalo pre 70 miliona godina, kad to ne možemo da direktno posmatramo? Kada na ovaj način dovedemo u sumnju „evoluciju“ (teoriju o razvoju života u prošlosti) ili „kopernikanizam“ (teoriju o svemiru) ili „darvinizam“, onda se okolnost da se u prirodnim naukama ne dolazi do egzaktnih, preciznih i konačnih istina iskoristi da se svi rezultati prirodnih nauka koji nam se ne sviđaju (starost zemlje, faze evolucije, veličina i starost svemira) delegitimišu kao puke teorije, nešto „nedokazano“, za šta „nema nikakvih argumenata“, iako su činjenice koje potvrđuju ove teorije već nepregledne.

Drugim rečima, naša spontana psihologija saznanja nije u skladu sa novijim razvojem nauke. Savremeni razvoj nauke drastično dovodi u pitanje intuitivne predstave. Umesto Zemlje koju natkriljuje nebeski svod sa suncem, mesecom i zvezdama, dobijate svemir u kome ima 2000 milijardi galaksija gde svaka od tih galaksija sadrži na milijarde zvezda, umesto starosti Zemlje od nekoliko hiljada godina, dobijate Zemlju staru 4-5 milijardi godina, umesto životinja koje sada možete da sretnete dobijate čitava stabla izumrlih životinja, a život se proteže na stotine miliona godina. Za shvatanje ovih svetova više nije dovoljno svakodnevno znanje već je potreban određen napor da se prevaziđu uobičajene predrasude.

Umesto tog napora, možete se odlučiti da sumnjate u nauku, a da se držite starih predstava i religije kao objašnjenja fenomena. Sve je tu jednostavno i razumljivo. To je tim lakše, ako je religija dominantan način socijalizacije kod nas, a nauka i naučne ustanove mahom tavore na margini svetskih zbivanja.

Sve to, iako već bar 400 godina postoji elegantan način da se nauka i religija razdvoje tako da jedna drugoj ne smetaju, da se jedna bavi prirodnim, a druga natprirodnim stvarima.

(kraj)