piše: Marko Vujačić    –      

Bauk alternativnog puta hara Srbijom. Gde dr. Vojislav Koštunica stade, prof. dr Boris Begović produži. Iz nedelje u nedelju, stvara se još jedan mit o alternativnom putu Srbije, a to je onaj o uključivanju Srbije u Evropski ekonomski prostor, a zaobilaženje članstva u Evropskoj uniji, radi gadljivosti prema istoj koju u dubini našeg bića osećamo. S razlogom, imajući u vidu duhovno stanje našeg bića. Takvu briljantnu zamisao ponudio je uz nekoliko argumenata kolumnista “Politike” i profesor Boris Begović, u tekstu „Preokret“[1], pridruživši se na svojstven način Koštuničinom Titaniku i posadi vojno i politički neutralnih.

Dakle, zašto Evropski ekonomski prostor, a ne Evropska unija, prema prof. Begoviću? On najpre argumentuje da je naša pozicija prema EU izrazito defanzivna. Kao pripadniku armije „evroentuzijasta“ Srbije (stići će prof. Begović i do pojma „evroslinavaca“ ovim putem, nesumnjivo), a osvestivši se od hladne vode koja mu je prosuta po licu nakon fatalnog saznanja da nema ništa od datuma, autoru ovih redaka nije preostalo ništa drugo nego da se složi sa ovom konstatacijom. Međutim, mi „evroentuzijasti” verujemo da je ta defanzivnost odraz tumaranja Srbije u spoljnoj politici koje je lansirao predsednik sveta i vatreni fan prof. Begovića, otaljavanju reformi, izigravanja dogovora, te ekonomskog kolapsa. Konsekventno, mi verujemo da se defanzivnost može preokrenuti ukoliko bi se počelo raditi na sprovođenju evropskih reformi i doslednim usmerenjem Srbije ka članstvu u EU.

Međutim, prof. Begovića druge brige more. Zabrinut za stanje našeg nacionalnog bića, on konstatuje da je ta defanizivnost datost nastala u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova. Veli da je to bio istorijski trenutak u kome smo mogli da redefinišemo odnose sa EU. Avaj, pravdoljubivi narod sa sve kosovskom ranom ogromnom je većinom podržao prokleti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i poverovao da će Demokratska stranka i G17 da nas vode u Evropu poklonivši im gotovo 40% glasova. Time smo, prema prof. Begoviću, poslali poruku Uniji kako je sve u redu, da “i dalje ostajemo čvrsto na zacrtanom putu, možda su planule neke ambasade, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu”. Profesor kao da želi da poruči da je bilo bolje da smo zapalili još koju ambasadu, da možda žrtvujemo još koga i redukujemo sastav, ali da zato ne ostanemo na zacrtanom putu. Ali moguće je da je to samo iskrivljeno čitanje teksta ovog autora.

Prema prof. Begoviću, dakle, ovo je ključni razlog što nam danas isporučuje uslove ko kako hoće, od toga da EU traži da „vidljivo i trajno” poboljšamo odnose sa Prištinom, do Nemačke koja traži stolicu za Kosovo u UN. Dodaje da srpska vlast na osnovu toga ne može da zna šta treba da uradi kako bi dobila taj datum, i da to verovatno znači priznanje Kosova na ovaj ili onaj način. Nasuprot tome, čini se da vlast ne samo da vrlo dobro razume sve te poruke, već i da zna šta treba da uradi. Nije se nemački “probni balon” oko članstva Kosova u UN još izduvao, a sam naš premijer rekao je da nije problem da se i o tome razgovara, iako (inter nos) članstvo u UN od stava Srbije zavisi koliko i od stava Madagaskara.

Što se tiče “vidljivog i trajnog poboljšanja odnosa sa Prištinom”, upravo je Nemačka konkretizovala stvar za one slične prof. Begoviću kojima nije jasno šta „vidljivo i trajno poboljšanje“ znači. Očekuje se: 1. demontaža „paralelnih struktura” kako ih u EU krste, odnosno organa vlasti koji se organizuju i finansiraju iz Srbije. Svih, bez izuzetka, uključujući i bezbednosne strukture; 2. da se utiče na Srbe da sarađuju (da se ne sukobljavaju) sa Euleksom i KFOR-om, što uključuje zabranu piromanije na prelazima i uopšte jedan pristup koji bi podrazumevao bazični nivo kulture i civilizovanosti; 3. primena svih dogovora, uključujući i onaj o uspostavljanju granice i carine sa Kosovom (odn. IBM – Integrisano upravljanje granicom (da, “granicom”)); 4. postizanje dogovora po drugim pitanjima (telekomunikacije, energetika); 5. da se svi dogovori na neki način pravno uobliče, tj. da se strane na pravni način obavežu (npr. putem međunarodnog ugovora).

Dakle, umesto tog nerazumljivog uslovljavanja, prof. Begović je nedavno u maniru Proke Pronalazača uskliknuo Eureka!, i ponudio alternativu. Ona se može sažeti u sledećem: nećemo u tu Evropsku uniju, već u Evropski ekonomski prostor. Ovo bi bilo obistinjenje vekovnog srpskog sna da Srbija bude kao Norveška i Švajcarska, i da može da Evropskoj uniji kaže istorijsko “Ne!” kad god joj duša ište. I taman kada smo se ponadali da ćemo čuti seriju argumenata zašto je to izuzetno dobra opcija, kolumnista je morao da skrati kolumnu usled nedostatka prostora, i ponudio jedan ključni: u pristupanju EEA (Euroepan Economic Area) Srbija će pregovarati sa najmoćnijima u EU i tu neće biti političkog uslovljavanja „ukoliko ima zdravog razuma”, jer se radi o ekonomskom aranžmanu – carinskoj uniji i jedinstvenom tržištu (?!).

Najpre, na osnovu čega profesor misli da neće biti političkih uslovljavanja? Razmišljajući o zaključivanju mnogih ekonomskih ugovora ili aranžmana, jasno je da je većinu pratilo i određeno političko uslovljavanje. Na primer, prisetimo se koliko je godina političkog uslovljavanja prošla Rusija pre nego što je stupila u Svetsku trgovinsku organizaciju, sa koliko se uslovljavanja suočavaju afričke zemlje kada zaključuju sporazume o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, sa koliko se političkih uslovljavanja suočila sama Srbija kada je trebalo da počne primena samo trgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prisetimo se i da je najbenigniji kredit, onaj EBRD-a Beogradu za izgradnju mosta, bio uslovljen poštovanjem ljudskih prava Roma.

Zaista, razum nam govori suprotno: u današnjem globalizovanom svetu postoji prožimanje sfera političkog i ekonomskog i praksa govori da ne postoji način da se pregovori o zaključivanju ekonomskih aranžamana oslobode politike. Stoga je pozivanje na zdrav razum prof. Begovića u najmanju ruku naivno. Da ne govorimo o drugim uslovljenostima eventualnog ulaska u Evropski ekonomski prostor, da navedemo neke: 1. svejedno bismo morali da ispunimo sve uslove iz Procesa stabilizacije i pridruživanja, tj. uskladimo sve propise što bi trajalo godinama; 2. morali bismo da plaćamo ne malu članarinu u EEA bez uticaja na politiku; 3. imali bismo obavezu sprovođenja svih zakona EU bez uticaja na njihov sadržaj; i još mnogo toga.

Iz svega gore navedenog, razumno je očekivati da bi sva uslovljavanja ostala, pa se može zaključiti da je zalaganje za Evropski ekonomski prostor, makar prema objašnjenju prof. Begovića, zapravo samo još jedan izgovor za odustajanje od puta ka EU. Da je to tako, jasno je iz završnog pasusa prof. Begovića. On tu dolazi do klimaksa svoje argumentacije i nudi ultimativno rešenje svih srpskih scili i haribdi. Na kraju krajeva, veli prof. Begović, ukoliko nas odbiju i za Evropski ekonomski prostor, Srbija će konačno saznati na čemu je, te koliko je (ne) žele u toj Evropi. Sve će konačno postati jasno, zbog čega pritisci, čemu nejasna uslovljavanja. Tako Srbiji ništa drugo neće preostati nego da se tradicionalno okrene čuvanju minimuma dostojanstva, te busanju u grudi junačke. Od toga će se dostojanstveno i hleba najesti. Mašala. Preokret prof. Begovića zaista će biti potpun.