Šta znači patriotizam u zemlji kao što je Srbija? Da li kod nas patriotizam nužno mora da se podvede pod nacionalizam, fašizam, ili ta reč dozvoljava još neki kontekst koji nije zagazio u ove izme? Ima li smisla danas, posle svega, uopšte koristiti takvu reč ako nam ni na kraj pameti nije da budemo ubrajani u nacionaliste, i nepotrebno se izlagati riziku da nas upravo oni pogrešno razumeju i tretiraju kao svoje? Ili je treba naprosto proglasiti totalno zagađenom, prepunom resantimana iz kojeg se još može videti samo tuđ nihilizam?

Patriotizam – ima li to ikakve veze sa plemenitim osećanjem? Samo po sebi, određenje te reči je nedovoljno, i zato uvek pitamo: patriotizam prema čemu? To prema čemu smo patriote, određuje i sam naš patriotizam, njegovu definiciju, to da li je on nacionalistički, fašistički, ili u vezi sa nečim što ne mora da ima ikakvih dodirnih tačaka sa pomenutim. Takvi su patriotizam prema narodu, i sa druge strane, patriotizam prema državi. Ali šta se dešava kada država biva Ustavom određena, pre svega, kao država jednog naroda? Onda se gubi prvobitna razlika između ova dva patriotizma, pa je besmisleno govoriti o bilo kakvom patriotizmu prema državi koji ujedno ne bi bio i patriotizam prema narodu, dakle prema jednom etničkom činiocu. Nacionalni karakter države de fakto prelazi u etnički, tj. nacionalistički, i više niko ne zna, niti ima potrebu da zna razliku između nacionalnog i nacionalističkog. To se dogodilo Srbiji u postđinđićevskoj eri, a ovaj tekst govori o takvoj transfiguraciji patriotizma i njegovim aktuelnim zloupotrebama.

Idejno bismo mogli da odredimo da je patriotsko svojatanje Đinđića u nacionalističkom smislu uokvireno poznatom rečenicom Aleksandra Tijanića da je Đinđić postao Srbin pred smrt. U njoj se jasno aludira na Đinđićeve intenzivirane aktivnosti kao premijera Vlade Srbije u vezi rešavanja pitanja Kosova i Metohije u poslednjih nekoliko meseci pred atentat. Upadljivo je da ga, po mišljenju Tijanića, tek one okreću srpskom narodu, tj. patriotizmu, a da je sve drugo pre toga što je činio u prve dve godine trajanja svog mandata bilo pretežno anti-patriotsko, dakle, da je direktno radio protiv interesa srpskog naroda. Tako kako je formulisao rečenicu, poručio je da ne biti patriota prema svom narodu znači ne biti ni njegov pripadnik. Svojim zadnjim inicijativama Đinđić je navodno pokazao kakva krv teče njegovim venama i u tom smislu se pred kraj života simbolično vratio svojoj braći (narodu), onima kojima pripada i koje je sve vreme pre toga izdavao, okrenuvši im leđa, itd.

Skačem sad na jedan drugi momenat, na sledeću fašisoidnu figuru koja se zove Amfilohije Radović i analiziram njegove reči, ništa manje poznate, koje je uputio na samoj sahrani pokojnog premijera. To je sledeći deo: „… Ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da ‘ko se mača lati, od mača će i poginuti’…“ Famozno pitanje je ko se u ovoj metafori latio mača – Đinđić ili njegove ubice? Predstavnici SPC tvrdili su mnogo puta da u ovim rečima nema ničeg spornog i da je ona zapravo upućena atentatorima. No, odgovor se ne nalazi u tome čiji je mač u pitanju, već odmah u prvom delu te izjave, u karakteru mržnje o kojoj se govori. Dakle, pravo pitanje ovde glasi o čijoj se mržnji zapravo radi?

Pođimo od ovoga: umesto da se kaže ko ga je ubio, na mestu subjekta u rečenici upotrebljena je apstraktna imenica, mržnja. To je prvo slabljenje klasičnog vršioca radnje u rečenici koju bi zahtevao jedan prelazan glagol. Drugo, umesto da navede čija je mržnja u pitanju, Radović i dalje ostaje na apstraktnoj imenici i bliže je određuje po osobinama, koristeći prideve kao što su bratska, kratkovida i slepa. To je drugo slabljenje koje potpuno izvitoperuje prelazan glagol i vraća smisao na objekat, na ubijeno lice, tj. na Đinđića, i svi uslovi za nastajanje stilske figure bivaju ispunjeni. Taj isti rad dobijam ako npr. stavim rečenicu u prezent, treće lice zamenim za prvo i kažem: ubija me mržnja, ili ubija me ljubav. Čija mržnja, čija ljubav? Lice koje tako nešto izjavljuje, izjavljuje o nečemu što se dešava njemu, nešto što mora uključivati njega, nekad njega samog, a nekad i npr. partnera, ali nikad samo drugog! Poenta je da nikada neću reći da me ubija mržnja, i ništa više od toga, a da mislim samo to da me mrzi partner. Ako mislim da me samo on mrzi (ili voli), a ne ja njega, uvek ću morati jasno kažem da u tome ne učestvujem, da se ogradim. Bez toga, prelaznost se uvek vraća na mene, tj. ja mrzim u svakom slučaju, baš kao što se mržnja stalno vraća na Đinđića u rečenici Amfilohija Radovića.

To znači da Đinđić mrzi nekog kako god se stvari okrenu, a da ga eventualno mrzi i onaj Drugi, a Drugi nije niko drugi nego narod, i tu se sad stvari poklapaju sa Tijanićem, njegov sopstveni bratski narod. Priča je i ovde ista: Đinđić je navodno izgubio kompas i radio sve vreme protiv interesa srpskog naroda, što se opisuje bratskom mržnjom, a isto tako, istovremeno tim ponašanjem izazivao mržnju tog istog naroda prema njemu. Dakle, on je taj koji je na neki način zaboravio (kratkovid i slep) da ko radi protiv sebe, udara po onima koji su mu braća (ko se mača lati…), oni će mu na kraju i doći glave, tj. njima će se na kraju i vratiti na ovaj ili onaj način (… od mača će i poginuti). Jedina razlika u odnosu na Tijanićevu izjavu jeste da Radović u svojoj smatra da ni premijerov poslednji angažman oko Kosova nije bio dovoljan da mu se ne desi ono što je po njemu i njegovom narodu zaslužio. Zašto tako misli i zašto je u to bio tako čvrsto siguran, biće jasno do kraja teksta.

Dobrica Ćosić i njegov poslednji intervju u „Politici“ može nam potpuno razjasniti stvari i otkriti u kom smislu Đinđićeva politika prema Kosovu i Metohiji dovodi u uzajamnu vezu izjave tri nacionalistički ostrašćena reprezenta. U tom intervjuu Ćosić potpuno otvoreno forsira tu navodnu promenu u Đinđićevoj politici koju je Tijanić opisao kao „postajanje Srbinom“, nazivajući je „novom politikom“ i „političkom prekretnicom“ u njegovoj karijeri. Dakle, i za njega se ključna tačka celokupnog Đinđićevog političkog života dešava svega nekoliko meseci neposredno pred smrt, sa dodatkom što Ćosić tvrdi i to da je Đinđić otvoreno priznao da je politika kojom se bavio kao predsednik Vlade pre toga bila greška. On kaže: „… I danas mislim da je u svom naraštaju bio najdarovitiji srpski političar. Osobito cenim njegovu političku pamet da uvidi neuspehe svoje politike krajem 2002. godine i izrazi spremnost da zasnuje novu nacionalnu i državnu politiku. Polovinom decembra 2002. godine rekao mi je: „Više u Srbiji demokratija ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa. To sam prekjuče izjavio nemačkim novinama.”

Ako izdvojimo samo ovo što Ćosić tvrdi da je Đinđićeva izjava, baš kao što je to učinila „Politika“ i postavila ga na vrh strane, trebalo bi da zaključimo upravo to, da je reč o senzacionalno iskrenoj, gotovo pokajničkoj izjavi koja potkopava samog Đinđića i u kojoj, štaviše, svoju prethodnu politiku naziva izdajom, a samim tim i sebe deklariše izdajnikom. Izdajnik je, naravno, izdajnik svoga naroda, a zatim i države, kako to danas važi prema transmutiranom pojmu patriotizma, što nas približava i viđenju Amfilohija Radovića, rečima koje je citirao iz Biblije. Njegova mržnja (kratkovida i slepa) dolazi u formi izdaje kao prvoklasni anti-patriotski čin, jer je svaka politička izdaja zapravo izdaja jednog naroda. No, čini se da intervjua nemačkim medijima o kojem govori Ćosić nema nigde – niti u knjigama sastavljenim od sabranih članaka i saopštenja kao što su „Zoran Đinđić o Kosovu“, „Srbija u Evropi“, pa čak ni u medijskoj dokumentaciji Ebart koja je pobrojala i obradila sve članke u domaćim medijima vezane za Đinđića u periodu 2001-2003. Najbliži smisao koji bi delom mogao da se veže za nešto što Ćosić koristi i preokreće nalazi se u intervjuu koji je pokojni premijer dao dnevnom listu „Vesti“ namenjenom dijaspori 27. februara 2003., a koji je pod naslovom „Đinđić: Ono što je za Buša Irak, za mene je Kosovo“ prenela sledeći dan opet ta ista „Politika“: „Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi–demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova.“ (OK, 52-53)

Ove dve izjave, ona koju navodi Ćosić i ova Đinđićeva su potpuno jedna prema drugoj inverzne, kao u kakvom Hegelovom izokrenutom svetu. Za Đinđića, nerešavanje pitanja Kosova znači odricanje od nacionalnih interesa, a ne njihovu izdaju, zapravo, takva reč u Đinđićevom diskursu ni ne postoji. Ipak, jedan pojam zadržao se i u jednoj i u drugoj izjavi, a to su nacionalni interesi. Ali, šta je nacionalno za Ćosića, a šta za Đinđića? Tu na delu vidimo transfiguraciju patriotizma, jer je Ćosićev rečnik potpuno priklonjen postđinđićevskom vremenu u kojem nacionalno uvek znači narodno (npr. nacionalni identitet = identitet srpskog naroda), a tek preko toga državno, kako je Srbija Ustavom iz 2006. određena kao država srpskog naroda. Kod Đinđića je stvar mnogo formalnija: nacionalno znači državno (npr. nacionalna himna = državna himna, denacionalizacija = dekonstrukcija imovine proglašene državnim vlasništvom, itd.), a nacionalni interes pre bilo čega znači interes države Srbije, zemlje čiji je on predsednik Vlade, a time i svih njenih građana. Dakle, nikako jednog naroda, ili čak bilo kog naroda uopšte. U svakom njegovom intervjuu povodom Kosova, bilo to pre ili posle vremena kojeg nacionalisti svojataju kao „preokret“, to se vrlo lako može uočiti, jer je Đinđić na tim mestima više nego obazriv i precizan.

Tako npr. istog dana na konferenciji za štampu Vlade Srbije kaže: „Mi danas bez ikakve griže savesti moramo da kažemo da država ima svoj nacionalni i državni interes na Kosovu i Metohiji … Zbog toga ne postoji nijedna druga država koja ima više prava na to da se pita šta je njen nacionalni interes u budućem statusu te teritorije … Mi smo demokratska zemlja i imamo pravo na svoju nacionalnu i državnu politiku.“ (OK, 85-86) U poslednjem intervjuu 6. marta 2003. „Večernjim novostima“, kojem Ćosić naglašava da se divi, Đinđić izjavljuje sledeće: „Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije … Svet mora da shvati da srpske demokrate, i ja kao predsednik Vlade Srbije, posle dve godine još ne možemo da kažemo šta je naša država.“ (OK, 96)

Šta znači prva rečenica, da je status Kosova status Srbije? Danas, od postđinđićevskih političara na vlasti reklo bi se da se ona čuje kao obična demagogija, augmentizovana i megalomanizovana u devizi ‘nema Srbije bez Kosova’ ili ‘Kosovo je Srbija’. U eri pre atentata, međutim, kako je i sam Đinđić pojašnjava svaki put, rečenica predstavlja samo apel da se konačno konkretno utvrdi gde su granice ovlašćenja države Srbije na Kosovu. Malo dalje, kao odgovor na pitanje šta će biti reakcija Beograda ako međunarodna zajednica uskoro kaže da je Kosovo de fakto postalo nezavisno i da nam ostaje da sa njim harmonizujemo odnose, premijer u istom smislu kaže: „Mi to nećemo prihvatiti. Uostalom, ukoliko međunarodna zajednica koja je jača od nas zaista ima nameru da kaže: „Kosovo treba da bude nezavisno“, hteo bih to da čujem. Hteo bih da se to zvanično kaže. Najgori su dvostruki aršini.“ (OK, 99-100)

Iz ovog može da se zaključi da je glavni cilj premijerovih napora povodom Kosova bio taj da Srbija ne bude isključena i držana po strani kao posmatrač u demokratizaciji te teritorije, nego da aktivno uzme učešća u tom procesu, jer bi u suprotnom, a to je pozicija pred svršen čin, posledice pre svega po državu Srbiju, za njeno društvo, mogle biti katastrofalne. Upravo te posledice koje je on hteo da izbegne mi gledamo danas u postđinđićevskom, nacionalističkom vremenu. To znači da je strategija Zorana Đinđića za KiM napisana u decembru 2002. godine bila nacionalna i istovremeno anti-nacionalistička, preventivno usmerena protiv svih onih koji će se rehabilitovati nakon atentata, među koje spada i Ćosić. Zato nam mogućnost da neka politička inicijativa danas ima nacionalan, a ujedno anti-nacionalistički karakter deluje gotovo nezamislivo. Sve je dalje pervertirano, a svaki pomen reči patriotizam izaziva osećaj nečistoće.

U zaključku tog dokumenta, za koji stoji da je bio „internog karaktera sa kojim su bili upoznati samo predstavnici najviših državnih organa Srbije i najznačajnijih nacionalnih organizacija Srba na Kosovu i Metohiji“ (OK, 12), Đinđić otkriva prave motive svoje strategije, kao i to zašto ona stupa baš u vreme koje stupa: „Poslednji je trenutak da pokrenemo odlučnu akciju. Glavni razlog je što kao vlast moramo konačno da definišemo državne interese i prava na Kosovu i Metohiji. Postoje i drugi razlozi. Okončani su pregovori o zajednici Srbije i Crne Gore. Sledi nam rad na Ustavu Srbije, u kome se bar načelno mora znati šta je suverenitet Srbije … Takođe, predstoje nam republički izbori u Srbiji, gde ne smemo dopustiti da tema Kosova i Metohije postane plen demagoga i populista.“ (OK, 17) Povodom intervjua datom za londonski „The Times“, „Večernje novosti“ 22. februara 2003. pod naslovom „Ako druge nema, podelimo Kosmet“ prenose: „Premijer Srbije je naglasio da je zabrinut zbog mogućeg porasta nacionalizma zbog stanja na Kosovu. Iduće godine će, rekao je, biti parlamentarni izbori i Kosovo će sigurno biti jedno od predizbornih pitanja i, bez nekog vidljivog pravovremenog političkog koraka, nacionalisti bi mogli osvojiti vlast u Srbiji, upozorio je Đinđić. Premijer Srbije odbacio je u intervjuu ocene da preko Kosova želi da pridobije nacionaliste i njihove glasove. Đinđić kaže da „on nema potrebe za tim“.“ (OK, 51) O istom intervjuu iz drugog izvora: „Mogu da odem sa položaja i da kažem: U redu, ja to ne mogu da rešim. Ali, šta će doći nakon ove vlade? Na izborima 2002. su ekstremni nacionalisti na čelu sa Šešeljem osvojili 30 odsto glasova.“ (SUE, 437) Zatim, u već spomenutom poslednjem intervjuu „Večernjim novostima“ pod nazivom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“: „Zbunjuje me to što su naši domaći analitičari uglavnom protiv moje kosmetske inicijative, što u njoj ne vide nikakvu strategiju, već samo predizborni politički marketing. Raduje me, međutim, što moje ideje podržavaju, koliko vidim, obični ljudi, koji govore: „Dajte da to rešimo, to je bolest koja nas ubija.“ (OK, 106)

Strategija za KiM jeste bila ozbiljna strategija, realno osmišljena, algoritamske strukture, bila je dugo pripremana i nije bila rezultat nekog naglog preokreta u mišljenju, pokajanja, ili trgnuća od izdaje kako bi to hteo Dobrica Ćosić, koji ovde postaje jedan običan prevarant i manipulator. Sasvim suprotno, ona je mogla biti izdejstvovana tek prestankom postojanja države SR Jugoslavije i tek nakon nastanka državne zajednice Srbije i Crne Gore početkom 2003. u kojoj je Srbija prvi put statusno već bila država, a u zajednici jedna od država članica. Tek tu činjenicu Đinđić tretira kao osnovu da se odrede nacionalni (državni) interesi, zato što je formalno-pravno Vlada Srbije na čelu sa pokojnim premijerom tek tad u državnom smislu mogla samostalno da odlučuje o interesima na Kosovu (primetimo da se u eri nakon Đinđića sintagma ‘interesi na Kosovu‘ potpuno ukida i zamenjuje ‘pravom na Kosovo‘).

„Politika“ od 7. februara 2003. izveštava o Đinđićevom intervjuu američkoj stanici „Glas Amerike“: „“Nakon konstituisanja države Srbije i Crne Gore naš glavni nacionalni prioritet je status Kosova“, izjavio je srpski premijer Zoran Đinđić … Ocenjujući da je posle usvajanja Ustavne povelje nove zajednice „pravi trenutak“ da se postavi pitanje konačnog rešenja za Kosovo, Đinđić je objasnio da se bez tog rešenja ne može doneti „logičan ustav Srbije“ niti planirati evropske integracije naše zemlje. Đinđić je objasnio da statusno pitanje Kosova do sada nije energičnije postavljano, jer se čekalo da se prvo reši pitanje Srbije i Crne Gore, kako ono ne bi „omelo tu dinamiku dogovaranja“. „Ipak je drugačija pozicija ako mi razgovaramo kao zajednica Srbije i Crne Gore, a drugačija je ako nemamo rešen status, jer je tada naša međunarodna pozicija mnogo slabija“, objasnio je on.“ (OK, 44-45)

Kada je reč o mogućim rešenjima, ona su varirala od početka 2001. do marta 2003., ali nikada nisu bila isključivo bazirana na pitanju statusa Kosova, u smislu da li će Kosovo biti nezavisna država ili će biti u sastavu Srbije u nekoj vrsti labave autonomije, pa da to osnovno pitanje tako koči sva ostala. Ne, prioritet svakog pitanja o statusu za Đinđića je bio položaj srpske zajednice na prostoru Kosova i Metohije, i to je ono što je uvek određivalo njegovo delovanje. U prilog tome svedoči i to da je, nakon što je svojim inicijativama i proaktivnim „zanovetanjima“ uspeo da od tadašnjeg šefa UNMIK-a, Mihaela Štajnera, izdejstvuje početak pregovora sa albanskom stranom, za šefa pregovaračkog tima bio postavljen ne ministar spoljnjih poslova državne zajednice, već ministarka za socijalna pitanja i jedan od najbolje ocenjenih ministara u tadašnjoj Vladi Srbije – Gordana Matković.

Tako se u dokumentu Strategija za KiM jasno navodi: „To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru jeste: konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije.“, a mislilo se na sličan status kakav Hrvati imaju u Bosni i Hercegovini, uz uslov da se animira povratak preostalih Srba, od kojih se do tad vratilo svega dva odsto. Zato je Đinđić i imao prostora za modalitete i varijante kako da ostvari zacrtani cilj, držeći se sve vreme načela da rešenje mora odgovarati svim stranama: „Rešenje može i mora da bude jedino kompromisno. Mislim da ono treba da se traži postepeno, ali da razgovor mora da počne odmah. To rešenje ne sme da bude odmah radikalno. Ni zbog Srba, ni zbog međunarodne zajednice, ni zbog Albanaca. Ne sme ni da počiva na nerealnim pretpostavkama. Lično, teško mogu da zamislim lojalno albansko stanovništvo u državi Srbije. Dok ovo govorim, ne mislim na opštine na jugu Srbije. Zato što teško može normalno funkcionisati država sa ogromnim brojem nelojalnog stanovništva. Stvaranje takve države ne bi bio naš nacionalni interes.“ (OK, 101-102) Ili na drugom mestu, izjava data agenciji „Fonet“, 29. avgusta 2002. godine: „Priča da neko sad tamo kaže: „Hoću nezavisno Kosovo“, ili da neko ovde kaže: „Hoću Kosovo iz vremena Rankovića“, to je više za medije i za prikupljanje glasova. Ali, ako sednemo da ozbiljno razgovaramo o budućnosti ovog regiona, onda očekujemo i neke druge argumente, a ne samo populističke. Želimo da čujemo argumente koji vode računa o posledicama, a ne argumente koji vode računa o motivima. Što se nas tiče, mi smo spremni da tražimo modalitet života koji će Srbe i Albance najpre da uvede u Evropu i spremni smo da čujemo predloge sa raznih strana – naglasio je premijer Đinđić.“ (OK, 73)

Đinđićevo shvatanje prilika na Kosovu pod protektoratom međunarodne zajednice evoluiralo je i menjalo se u pojedinostima, svakako, ali ne na način kako preuveličavaju Ćosić ili Tijanić, koji pokušavaju od njega da naprave postđinđićevskog patriotu, „narodnjaka“, tobože grešnika koji se nakon svojih lutanja, intelektualnih avantura i ideja ispranih od strane Zapada, daje na milost i nemilost sirotom srpskom narodu izmučenom izdajama. Premijer je bio svestan da se nadležnosti bivše države polako prenose na institucije Kosova, i da je upravna, izvršna i zakonodavna vlast već potpuno neformalno u rukama Albanaca. To je sve postepeno obesmišljavalo projekat međunarodne zajednice o Kosovu kao multietničkom društvu, pa je Đinđić tražio da se isti revidira: „U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže“, rekao je predsednik Vlade Srbije za „Večernje novosti“ 16. oktobra 2002. godine. (OK, 54) U poslednjem intervjuu istim novinama on dodaje: „… Ako ne mogu Srbi da ostvare svoja prava kao stanovnici entiteta, gde žive većinski Albanci, oni će, po prirodi stvari, da se sele tamo gde su etnička većina. Kao što je i do sada bilo. Uostalom, nikad nisu Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji živeli zajedno. Uvek su živeli jedni pored drugih. Multietničko kosovsko društvo – to je velika iluzija. Njega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije. I mi zato i ne govorimo: „Hajde da to sada ponovo bude“.“ (OK, 105-106)

Ako ovde podvučemo crtu, uverivši se koliko se strateški i po otvorenosti sve ove izjave Zorana Đinđića razlikuju od izjava onih koji će se pojaviti nakon njega, a koji će biti zaduženi da se uhvate u koštac sa istom stvari, dobijamo pravu sliku o transfiguraciji patriotizma i to u smeru od čisto državničkih i građanskih do isključivo nacionalističkih i fašističkih interesa. Nacionalizam prelazi preko pojma nacionalnog, opseda ga, da bi se kao rezultat sve što je nacionalno dalje u budućnosti podrazumevalo da je ujedno i nacionalističko, tj. u službi interesa i identiteta srpskog naroda. Dakle, umesto da država ima svoj identitet u građanima koji žive i traži ga u svemu onome što nema veze sa njihovim eventualnim nacionalnim opredeljenjem, mi smo dobili srpski narod koji još jednom u svojoj istoriji promašaja traga za svojim sopstvenim identitetom, u državi koja realno ne postoji, i tako živeći u iluziji da mu to tek nekakva država svih Srba može dati. To je ponovo etnički kriterijum i samo ponavljanje istorije u nešto ružičastije upakovanom ukrasnom papiru.

Dovoljno je da uočimo sledeći reciprocitet ta dva vremena: dok se Đinđić bori da reši status Kosova, i juri u susret problemima direktno se konfrontirajući kako sa domaćim, tako i sa stranim političarima, ne bi li uspeo da upiše nešto konkretno u ustav Srbije koji je bio planiran za kraj 2003. godine, i time stavio celu stvar konačno ad acta, postđinđićevski lideri (Koštunica, Tadić, Nikolić) neprestano prolongiraju i odlažu rešavanje statusa Kosova svojim nacionalističkim konstatacijama, koje su utoliko više emotivno nabijene što stvar više odmiče kontroli, tj. što se više ne radi na pravom rešavanju. Umesto da mu pregovori i razjašnjenje statusa Kosova budu uslov za jasno definisani ustav, Koštunica se ponaša kao u izokrenutom svetu – on najpre donosi preambulisani Ustav, tek nakon tri godine, 2. novembra 2006. godine, kao jedan krajnje ličan, emotivan, besan, afektivan dokument koji nema nikakve veze sa političkom realnošću, jer u preambuli nema ni jedne jedine reči o dijalogu, pregovorima, albanskoj strani, međunarodnoj zajednici, itd., i tom istom preambulom još više smanjuje prostor za pregovore, što će neometano dovesti do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine.

Već prve reči te preambule osuđuju kompletan Ustav na propast, u smislu progona đinđićevskog shvatanja patriotizma: „Polazeći od državne tradicije srpskog naroda…“ Tih nekoliko redova preambule iznad čitavog Ustava, koji kao da hoće da kažu da ako to što tu piše ne važi, onda ne važi ni čitav Ustav, jednima će značiti ‘srce Srbije’, dok će drugi, i samo malo drugačiji, pod izgovorom protivustavnosti da se zaklinju kako ‘Srbija neće nikada prihvatiti nezavisnost Kosova’. Setimo se kako je izgledala Koštuničina (ali i ne samo njegova) borba u spoljnjoj politici: kada je u inostranstvu nikom se ne zamera, svima klima glavom i potvrđuje sve, a kada stigne kući, vrišti pred domaćom publikom od nabujalih emocija koje je iza svog kiselog osmeha krio od međunarodnih zvaničnika, i nacionalističkog govora koji mu sasvim izobličava ljudsku pojavu. To je uspešna formula za nerešavanje problema. Ali kojim političkim ciljevima može odgovarati takva isključivo reaktivna politika?

Samo nacionalizmu. Nakon Đinđićevog ubistva potrebno je bilo po svaku cenu rehabilitovati nacionalizam i nadoknaditi sve što je pokojni premijer suspendovao svojim delovanjem. A najbolji način da se postigne eskalacija nacionalizma do mere koja nema svojih granica i obzira, u situaciji kakvu Srbija ima sa Kosovom, jeste pustiti da Albanci sami stvore svoju državu na Kosovu mimo uticaja Srbije, minirati pregovore stavljanjem pitanja autonomije pokrajine na prvo mesto (kod Đinđića je ono bilo na poslednjem, OK, 93-94), znajući u startu da to zatvara sve bitne teme života srpske zajednice na Kosovu, kako bi zatim Albanci bili proglašeni za separatiste, a srpskom narodu se pokazalo kako će večno ostati narod kojeg mrzi čitav svet, ili makar onaj zapadni. Dakle, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od strane vlasti u Prištini direktno je radilo u korist širenja i rasplođavanja nacionalizma u Srbiji. Nacionalistima, u tom smislu, nikada i nije bilo zaista i iskreno stalo do kvaliteta života Srba na Kosovu, već samo do toga kako povratiti familijarni ambijent „tradicije srpskog naroda“ u samoj Srbiji. A to je sve ono protiv čega se Đinđić borio svojom strategijom za KiM.

Kako nam sad odavde izgleda Ćosićevo svojatanje Đinđića po pitanju Kosova? Poslužimo se za kraj još jednim navodom iz njegovog intervjua: „Posle njegovog izvanrednog intervjua „Večernjim novostima”, albanski vođa Mahmut Bakali nije ga omaškom, takođe u „Večernjim novostima”, nazvao „srpskim nacionalistom gorim od Miloševića”.“ Pravo značenje ovih reči nije to da je ovo još jedan argument koliko se Đinđić promenio, i zaokrenuo u poslednjih nekoliko meseci svoju politiku i odnos prema srpskom narodu, već nešto sasvim suprotno od toga. Ćosić sam ulazi u zamku kad navodi ovo, jer ta rečenica upravo svedoči o svemu što smo pisali iznad: o tome koliko je Đinđićev angažman povodom Kosova zapravo kvario planove nacionalistima, ne samo u Srbiji, već i u regionu, i koliko je imao tad potencijala da uspe. Tek taj eventualni uspeh njegove strategije predstavljao bi konačni obračun sa nacionalizmom, i zacementirao dobar deo negativnog raspoloženja među građanima koje danas preovladava. I ovo je istinski odgovor na pitanje zašto ga i na samoj sahrani Amfilohije Radović mrzi potpuno i do kraja, zašto je ga je „ubila bratska mržnja“ i zašto je morao „od mača poginuti“.

U fašisoidnom trouglu Tijanić-Radović-Ćosić, Radović, ako se tako može reći, najtransparentnije pokazuje šta je Đinđić zaista značio, vrlo dobro shvativši da nikakvog zaokreta u njegovoj politici, kako za to manipulativno agituju preostala dvojica, nikada nije ni bilo. Ostaje nam da se zapitamo, ako je to uopšte i bitno, da li Tijanić i Ćosić, koje Radović na taj način razgolićuje, spadaju u red tek smešnih lažova, ili pak u red budala koje zaista veruju u ono što još uvek nemilosrdno seju okolo.

Skraćenice za literaturu:
OK – Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana CER, Beograd, 2003.
SUE – Đinđić Z. Srbija u Evropi, TANJUG, Beograd, 2003.