U svojemu nedavnome tekstu „Iznošenje mrtvaca i podzemne vode autoritarizma“,[1] Vesna Pešić je odveć lucidno postavila jedno veoma važno pitanje, preneću ga u celini, kako ne bi bilo zabune:

„Nakon što je ishlapeo ekspanzivni i osvetnički nacionalizam, u najmanju ruku bi se trebalo zapitati zašto nema nijedne ozbiljne i stručne analize koja bi objasnila kako je naprasno došlo do toga da vlast odbaci svoju dugotrajnu ideološku legitimaciju, koja je nesporno važila za svaku vlast poslednjih 25 godina. A, kako smo videli, važila je i kao interpretativni okvir za noviju srpsku istoriju devetnaestog i dvadesetog veka. To se, pretpostavljam dogodilo kao društvena promena, koju je vlast prepoznala i zaigrala na sigurnu kartu. Iscrpljeno društvo, u samoodbrani, izbacilo je iz sebe sve one naslage ideološkog blata kao elemente koji ugrožavaju njegov opstanak.”

Sa pravom se poziva i na Dubravku Stojanović, jednu od retkih dobrih istoričara sa ovih prostora, jer je Stojanović posvetila signifikantan deo svog rada pitanju kontinuiteta u društveno-političkim instancama u Srbiji; navedeni rad „Iza zavese“ predstavlja taj kontinuitet vrsno i stručno, i odista je vredan čak i jedne kvalitetne magistrature ili doktorata (ah, da, magistrature više ne postoje, i tu se pokazuje kontinuitet destrukcije svega pozitivnog). Uostalom, dok Dubravka Stojanović prikazuje društveno-politički kontinuum tokom poslednjeg stoleća i po, i sama Vesna Pešić – prevashodno u svom „Divljem društvu“ – pokazuje isti tokom poslednje dve-tri decenije. Oba rada su veoma uspešna u svojoj nameri.

Zato se kao logično nametnulo i pitanje zašto ova promena baš sada, a „malo se ko danas čudi kako to da Vidovdan nije više dan nebeske Srbije i proslava poraza na Kosovu polju, nego dan proslave evropske pobede Srbije“? I sama Pešić, ipak, daje odgovor, čak detaljan:

„Nakon brze ideološke preobrazbe, očigledno je da su ideologije potrošna roba koja ima rok trajanja. Krajem osamdesetih godina, kada je buknuo srpski nacionalizam, upitala sam Milovana Đilasa, kako je to moguće da se većina dojučerašnjih komunista preobratila u nacionaliste. On mi je odgovorio da je to zato što nisu bili pravi komunisti. Eto, sada su se nacionalisti preobratili u vodeće proevropske snage, pa da li je odgovor opet isti: nisu bili pravi nacionalisti? Ja mislim da nije. Jesu bili pravi i jedni i drugi, ali im se isprečila stvarnost. Baš kao i samom Đilasu. Pošto para-religijske ideologije kao što je komunistička, ili arhaične, tj. prirodne (etničke) ideologije ne mare za posledice, između njih i stvarnosti neizbežno se stvara sve veći jaz koji ne može večno da se uvećava. Kada ideologija ugrozi reprodukciju društva i opstanak zajednice, ona će dovesti ili do samouništenja, ili će ideologija početi da se kruni, pa zatim i urušava, kao kula od karata. To se desilo sa komunizmom. A to se desilo i sa srpskim nacionalizmom koji je nesporno doveo društvo na ivicu opstanka. Nema ničeg lošeg u tvrdnji da je nacionalistička ideologija iz devedestih ekspresno poražena pragmatičnim razlozima, mada oni nisu sami za sebe mogući bez uviđanja da postoje bolji putevi nego oni koji vode u propast.”

Odgovor, čini se, nije nađen u istoriji, već u političkom pragmatizmu. Da se ipak nadovežem. Kada je bilo jasno da je dosta kosovskog ludila, da je dosta i sveopšteg ludila, da se narodu sve to smučilo, te da se legitimitet vlasti više ne može tražiti u direktnom, agresivnom nacionalizmu, isti je napušten, te je ostao onaj banalni, o kojem sam već pisao.[2] Kombinacija dolazeće nam Evropske unije i ovog banalnog nacionalizma će proizvesti zanimljive, pa ponekad i skoro neverovatne stvari koje nije moguće predvideti (i inače su političkim naukama i istoriji bili znatno poljuljani temelji i kredibilitet kada tokom dvadesetog veka nisu uspele da predvide ama baš ništa, zaključno sa padom Berlinskog zida i krvavim jugoslovenskim pirom), tako da je džabe prognozirati detaljno.

Nije sadašnja garnitura vlasti „proevropska“, dodao bih. Ona je prevashodno politički sposobna i pragmatična. Molio bih da se ovo ni na koji način ne proceni kao nekakva moja „podrška“ istoj, moju podršku ima samo rešavanje i zakopavanje kosovskog problema (ovde je, naime, kolektivna misao toliko jaka, da ako se neko složi sa 5% jednog teksta ili ideje, čitalac smatra kako se autor slaže sa svime, uključujući i fusnote i sve članove političke partije ili organizacije autora; Vesna Pešić se ovako već opekla više puta). Dakle, kada kažem „sposobna i pragmatična“, ne hvalim ih. I Putin je sposoban i pragmatičan, a Rusiju uništava iznutra upravo tom sposobnošću. Ova garnitura vlasti je prosto shvatila da su neke instance stvar prošlosti. I zato će morati da nastavi sa proevropskom politikom, jer joj nema druge. Uostalom, Vesna Pešić je lepo navela: „Meni nije jasno kako se teza o zloupotrebi EU može ozbiljno braniti. Da li je to neka posebna, naša, sposobnost? Kako će to naši politički maheri pretvoriti dugo čekanu Evropu u zaklon za svoje autoritarno, koruptivno i pljačkaško divljanje?“ Neiskreno i čisto pragmatizma radi, ostanka na vlasti radi, oni će nastaviti proevropsku politiku, dok su ostaci prošlosti i apsurdnog nacionalističkog ludila – DSS, Dveri i njima slični – srećom ćušnuti u sam zapećak (možda je bolje reći da su sami sebe ćušnuli tamo, ali hajde da ne cepidlačimo, ne moramo baš uvek, ma koliko privlačno bilo).

Svet nije crno-beo, iako 99% ljudi želi da ga tako vidi, da se 100% složi ili ne složi sa nekime, pa i što se tiče sagledavanja sadašnjeg političkog i društvenog smera ove čudne zemlje Srbije. Realnost je, pak, i crna, i bela, i siva, često šućmurasta, ponekad politički tamno-siva, a ponekad čak i u full koloru. Paradoks skrajnuća bestijalnog i zvaničnog nacionalizma, sa ostatkom izraženog banalnog nacionalizma je paradoks kojem ćemo posvetiti mnogo vremena za analiziranje u godinama koje dolaze. Predlažem jedno novo, detaljnije čitanje Majkla Biliga, pa šta bude.