Goli događaji

Već duže vreme u našoj javnosti, tačnije javnom govoru, može se primetiti da, tako reći, teorija ide šumom, a realnost drumom. Pokušavalo se sa pričom da se „vraćamo u devedesete“, pa se to nekako izjalovilo, osobito od kada zemlja, po LDP, „sledi kurs LDP“. Demokrate su pokušale sa pričom o diktaturi koja im se ukazala onda kada su shvatili da će biti smenjena vlast u Beogradu, odnosno, da nove republičke vlasti neće da igraju igru „ne diram te, ne diraj me, i svi zadovoljni“. Iz priče o „strahu“ i „teroru“ vidi se samo zabrinutost bivših funkcionera DS zbog mogućih hapšenja, pa je izvesno da bi i ta priča nestala kada bi se sa tim hapšenjima stalo. Sve „teorije“ u koje verujemo odgovaraju samo potrebama i željama svojih autora i nemaju nikakve veze sa realnošću.

Pitanje je da li mi imamo bilo kakve snage koja garantuje da će se ova tendencija ikada promeniti. Već nam nedostaju i ljudi i snage kojima je deo životnih uživanja i misije bio da stvaraju i čuvaju teoriju koja na pravi način osmišljava realnost. Mislim da je to bila podloga za reči Srđe Popovića iz jednog od poslednjih intervjua: „Volim da mislim o politici“. Nema u toj beskrajnoj reviji u kojoj preovlađuju prizemnost i glupost ništa posebno privlačno, ali želja da se realnosti da smisao, da se golim događajima da okvir i ocena koja bi mogla poslužiti kao model kako stvari treba da budu postavljene, e to je zaista privlačno. Verujem da je ova želja, zahvaljujući ličnim kvalitetima, vaspitanju i senzibilitetu bila deo spontaniteta mnogih ličnosti. Ali ništa ne garantuje da ćemo tu potrebu za teorijom preneti na nove generacije i da će one uopšte znati da obrate pažnju na nju.

Mi već godinama, decenijama, maltretiramo teoriju pogrešno shvaćenom Hegelovom rečenicom „ako se činjenice ne slažu sa teorijom, tim gore po činjenice“, na taj način izražavajući svoju vernost golim činjenicama i otpor prema „smatranjima“, teoriji i „filozofiranju“. I dobijamo ono što smo tražili. Stvarnost je sve ogoljenija, lišena bilo kakvog smisla. Svaki smisao potisnut je u idiosinkraziju, privatno mišljenje. Za razliku od prethodnih ideologija sada mišljenje koje se razlikuje više nije problem, sada je glavna parola da se sva mišljenja razlikuju, a „različito mišljenje“ sada nije neprijatelj sistema, nego samo još jedan cvet u navodnom „cvetanju hiljadu cvetova“.

Odnekud, međutim, među cvetovima preovlađuju oni sa bojama primitivizma i nacionalizma, zluradosti i bizarnosti koja izbija iz većine novinskih i internetskih vesti. Goli događaji se smenjuju sa izmišljenim vestima. Čak ni proste činjenice više ne važe, kao kada se ministri čude što imaju 25% više zaposlenih u državi nego što su pretpostavljali ili kada u BiH popisivači popišu 60% više stanovništva. Ekonomski sistem je velika tajna, zajedno sa stanjem ekonomije u kojoj se čak ni ministarstva ne mogu probiti do realnih podataka iz „ličnih karti“. „Neoliberalizam“ je još uvek predmet čuđenja i neznanja iako teorija o njemu najbolje opisuje sadašnje stanje.

Ali, zato su tu još uvek stare tvrdnje o „strukturnim reformama“ i „tranziciji“, koje lete iznad naših glava i još uvek ne padaju, kao oni čuveni Džonijevi fazani. Zatvoreni sistem „zuri“ sam u sebe i smatra da nije važno što u slici koju vidi nema realnosti. Međutim, ovaj odnos je jako važan. Evo malog testa za to: na sledećim gradskim i voždovačkim izborima, stranke opozicije proći će jako loše. I to nezavisno od mojih ili bilo čijih želja. Razlog tome neće biti ni Vučićeva tiranija ni medijska kampanja, već nešto što se inače „ne vidi“ – teorija sa kojom nisu hteli da imaju ništa.

Comments are closed.