Definicija neoliberalizma

Pošto vidim da i profesori univerziteta, a kamoli priučeni studenti ekonomije, imaju dosta problema sa razlikom definicija-iskaz, a u vezi sa sporom oko neoliberalizma, nije loše da ovde razjasnimo o čemu se radi. Neće to trgnuti “neoliberale” iz dogmatskog dremeža, ali možda bude koristilo nekom studentu koga još nije zahvatila neoliberalna groznica. Naime, nedavno sam upućen ne jedan zgodan link, gde su se našle izjave naših ekonomista o neoliberalizmu. Evo kakve su to izjave: „neoliberalizam je nepotreban termin“ (M. Prokopijević), „neoliberalizam ne postoji.. u pitanju je čista besmislica” (B. Mijatović), “sam termin ne govori mnogo o konkretnim idejama, politikama ili zastupnicima tih ideja.” (S. Tasić).

Ovde se čini da se ovi ekonomisti spore oko značenja termina “neoliberalizam” sa nekim drugim akterima koji tvrde suprotne iskaze “neoliberalizam postoji”, ili “termin ‘neoliberalizam’ ima smisla i taj smisao je određen i bogat, koliko su to i drugi termini u društvenim naukama”. Ono što tu ne valja je to što ovi ekonomisti očigledno smatraju da se rasprava iscrpljuje u sporu o  ovim definicijama, a to se inače u nauci ne radi, zbog same prirode definicija.

Naime, definicije su samo skraćenice za pojmove. One ne treba da budu predmet spora, već se treba sporiti oko stavova koji se pomoću definisanih termina grade. Onaj ko se spori oko definicija, umesto da ih samo primi na znanje ili traži dodatno objašnjenje termina, u stvari izbegava raspravu. Neke definicije su već dogovorene, kao u matematici, i retko se menjaju, ali je, na primer, u društvenim naukama različito definisanje termina nešto normalno i uobičajeno. Onaj ko to ne zna ili se nikad nije bavio nekom društvenom naukom ili je davno prestao da bude naučnik.

To znači da u igri nauke nije legitiman potez: “neću preći na stvar dok ne definišete pojmove kao ja”. Svako može da pojmove (skraćenice) definiše kako hoće. Tvrdnje su ono što je važno.

Pojam “neoliberalizam” uveden je i definisan na postojeći način jer su kritičari sistema želeli da kažu da postojeći sistem nije samo sistem tržišta (liberalizam), nego i sistem koji je podešen u korist bogatih. Zbog toga je zgodno ime “neoliberalizam”:  sistem koji se sa jedne strane sakriva iza liberalizma – otud “liberalizam” u imenu – ali to nije, već je njegovo lažno ponavljanje – neoliberalizam. Ovo leksičko objašnjenje može da obavezuje manje ili više, ali definicija neoliberalizma može biti sasvim jasna. Dejvid Harvi, koji je napisao kod nas prevedenu Kratku istoriju neoliberalizma, početke neoliberalizma smešta u “vašingtonski konsenzus” koji je odredio pravac tranzicije, a ja termin upotrebljavam kao naziv za ideologiju privatizacije, za stav da sve, ili što više stvari, treba da bude privatno, zajedno sa svom pratećom kvazi-filozofijom.  Ovakav stav nije dobro nazivati prosto “liberalizam”, jer se on razlikuje od liberalizma kao ideologije tržišta. Na primer, u tekstu “BusPlus kao slika sistema” postoji jasno objašnjenje da su “liberalizam” i “neoliberalizam” pojmovi koji su po sadržaju čak suprotni. Na primer, nijedan naš “liberal” se nije bunio što “BusPlus” ima monopol u naplati karata u gradskom prevozu iz prostog razloga što je “BusPlus” u privatnom vlasništvu. Inače, ovo su tvrdnje koje bi naši “liberali”, a u stvari neoliberali, trebalo da osporavaju, umesto da se bave definicijama: kad neko tvrdi da BusPlus ima monopol, oni bi mogli da tvrde da to nije tačno i da postoji konkurencija u naplati karata.

Dakle, iz rečenog vidimo da je lako opovrgnuti tvrdnje naših ekonomista sa početka teksta. Pojam “neoliberalizam” postoji, informativan je, ima smisao i potreban je određenoj grupi ljudi u analizi sadašnjeg sistema. On ne predstavlja ni neko vređanje “liberala”, niti njegova upotreba podrazumeva neke radikalno-leve stavove kritičara. Jedno obično analitičko sredstvo, kao i svaki drugi pojam.

Međutim, ako se i složimo oko toga da je besmisleno osporavati nečiju definiciju “neoliberalizma” zato što je drugačija od naše, koja još i ne postoji, neko bi mogao da tvrdi da to nije “ideologija” pošto je niko ne zastupa: kod nas su sve sami liberali, nema nijedan neoliberal.  Eto, što se tog argumenta tiče, mogu samo da kažem da je sve što su napisali u poslednje vreme, što pišu, i što će po svoj prilici u budućnosti napisati – da navedem samo one koje sam već kritikovao u tektovima – Miroslav Prokopijević, Miša Brkić, Dimitrije Boarov, Boris Begović, Aleksandar Stevanović i drugi iz kružoka, Danica Popović, a pored njih i skoro svi naši ekonomisti, ali i ono što govore Čedomir Jovanović, Mlađan Dinkić, Dragan Đilas, Aleksandar Vučić i mnogi drugi, tačnije skoro svi u javnom prostoru, spada u neoliberalizam. Evo nedavno se pridružila i Zorana Mihajlović obrazlažući potrebu za vanrednim izborima: “Problem je što sve to nije pratilo napredak u ekonomskim reformama, jer je tu potrebno praviti bolne rezove. Populistička ekonomija zasnovana na dogmatskom pridržavanju socijalne politike po cenu da odustanemo od reformi je neodrživa!” Neoliberalizam je u toj meri ideologija da već ima i svoj jezik koji svi ponavljaju, koji obavezno zbog nečega uključuje i fraze “boni rezovi”, “strukturne reforme”, “populizam” itd.

Dakle, na početku pomenuti naši ekonomisti, kada tvrde kako “neoliberalizam” ne postoji, ili da je taj pojam besmislica, mogu možda da impresioniraju studente ekonomije, ali će svako ko se imalo razume u logiku i metodologiju nauke, da ne spominjem filozofiju, u ovim tvrdnjama videti samo sredstvo da se rasprava izbegne i znak značajne ideologizovanosti mišljenja naših ekonomista.

Ali, zbog toga se niko ne mora uzbuđivati. Trenutno su u rukama neoliberala “i nož i pogača”. Pa mogu da seku, kako žele. Ili bolje da režu… Znate, “bolni rezovi” itd…

Comments are closed.