Kadrovi rešavaju sve

Izreka “kadrovi rešavaju sve” potiče od J. V. Staljina i tumači se kao svedočanstvo o sistemu u kome ne vladaju pravila i zakoni nego sve zavisi od volje vladara i spretnih poslušnika. Nego, da pustimo sada staljinistički sistem i vratimo se u sadašnjost – neoliberalnu ili partikularističku sadašnjost, pošto se neoliberalizam u stvari i svodi na partikularizam. Da li i u ovom novom sistemu kadrovi rešavaju sve, odnosno, da li i njegovo funkcionisanje počiva na arbitrarnim kvalitetima i arbitrarnoj volji pojedinaca? Sada nam idu i izbori na kojim se, naravno, biraju kadrovi, s tim da bi iza njih trebalo da stoji i neka politika, koju će oni navodno realizovati. Da li je ta politika bitna ili je bitno samo da izaberemo nove-stare gospodare Srbije i oslonimo se na njihove kvalitete?

Verovali ili ne, i ovaj naš sistem počiva na kadrovima i to na strukturan, a ne samo slučajan ili trivijalan način. Sigurno ste primetili kako se u političkom diskursu suprotstavljaju političari i “stručnjaci”. Stranke se reklamiraju tako što tvrde da imaju više “stručnih ljudi” ili generalno obećavaju da će umesto političara o svemu odlučivati struka i stručnjaci. Doduše, ovo doba “struke” nikako da konačno dođe. Još uvek se smatra da je sve u rukama partija i političara. Prava zagonetka sistema otkriva se kada se uzme u obzir da su jedino političari u demokratskom sistemu ovlašćeni da odlučuju i da bi stvarno prenošenje odlučivanja na stručnjake bilo narušavanje sistema, s jedne strane, ili, ukoliko to prenošenje nije stvarno, priča o njemu bi bila samo zgodan paravan za politiku. Svemu tome treba dodati da stručnjaka ima raznih sa raznim idejama i da među njima treba izabrati one koji će preuzeti ulogu “stručnjaka”. Još je zanimljivo i to da, iako sve navodno počiva na stručnjacima, ni oni ni sistem ne neguju kvalitete i ne insistiraju na kontekstu koji bi trebalo da prati svaku struku: na otvorenosti, raspravi, argumentaciji i sličnim stvarima. Drugim rečima, naši “stručnjaci”, zauzeli su autoritarno mesto u autoritarnom sistemu. Pa i to samo da bi bili paravan političarima. Sve što je od struke tu ostalo je etiketa i arbitrarna moć, kao nekada. Što se vidi i na rezultatima i stalnoj žalopojki kako “stručnjaci” ipak još nisu došli do izražaja.

Osim stručnjaka, i političari igraju značajnu ulogu u sistemu. Povodom značajne popularnosti jednog od političara, potpredsednika Vlade Vučića, počeo se pričati i o „kultu ličnosti“. Velika popularnost zasmetala je mnogima, ali je manju zabrinutost izazvala činjenica da bi i bez te velike popularnosti sve počivalo na „ličnostima“. Sve stranke su nam još uvek liderske. Kod političara se hvale lične osobine: danas je najpopularnija „energija“. Još uvek se svi žale da za ove ili one reforme ne postoji „politička volja“. U sadržaj reformi se ne ulazi, svi znamo šta „mora“ da se uradi, samo nam fale ličnosti koje će to provesti, a smeta nam ako te ličnosti nisu naši favoriti od ranije. Ne razmišlja se o tome da je i popularnost A. Vučića rezultat autoritarne kulture koja se ispoljava kroz čitav sistem, a ne samo kroz tradicionalne navike i potrebu „naroda“ za vođom.

U sistemu postoji i mesto koje se obično ne primećuje, a takođe referira na ličnosti izuzetnih moći. Najavljene promene medijskih zakona nalažu „izlazak države iz medija“, ali država neće sasvim otići: „nezavisne i stručne“ komisije odlučivaće „prema projektima“ kome ide državna pomoć (ne pitajte me odakle tolika državna pomoć u „tržišnom“ sistemu). Do ovih komisija ćemo doći ovako: najpre ćemo tražiti da se država povuče iz medija zato što su svi političari krumpirani i „nestručni“ (s njima smo izbacili i sve građane kao nekompetentne, jer su glasali za te političare). Zatim ćemo isključiti i sve partikularne subjekte na tržištu koji su dužni da slede samo svoj privatni interes. Ali tu, među njima, postoje div-junaci – nezavisni i stručni pojedinci koji mogu da očuvaju nepristrasnost i nekorumpiranost sistema. I njih doduše biraju stranke u skupštini ili udruženja, ali njima to ne smeta. Kada ih izaberu, oni se obično povlače u anonimnost, jer ih, osim stručnosti, krasi ih i skromnost i samozatajnost. Da nije njih, svi ovi drugi činioci, političari, „poslodavci“i ini, potpuno bi prilagodili sistem svojim partikularnim ciljevima.

Ima još jedna specifična osobina ličnosti koja je danas možda najtraženija: moći živeti u stalnom paradoksu, a da vam to ne smeta. Tako je naš političar uveren da su svi političari korumpirani i da brinu samo o partijskim interesima – osim njega. Stručnjaci ne veruju u objektivnost i nezavisnost, ali rade u „nezavisnim“ telima, medijska udurženja traže da se država povuče iz medija, a onda traže njenu pomoć, poslodavci traže da se „država ne meša“, a onda traže podsticaje za zapšoljavanje mladih. Uvek je potrebno moći hladno izgovarati protivrečne tvrdnje. Kaže se da premise iz kojih slede protivrečni stavovi sigurno nisu istinite. Možda je u našem sistemu ta premisa da ništa univerzalno ne postoji.

Čvor ovog apsurdnog sistema, naravno, mogu da razreše samo ličnosti „posebnog kova“. Kadrovi rešavaju sve.

2 odgovora ka “Kadrovi rešavaju sve”

  1. milos каже:

    Prava definicija neoliberalizma je da u njemu ne postoje univerzalne vrijednosti(pravda solidarnost odnosno opsta dobra). Pogledajte oko sebe i vidjećete da njegove posledice nijesu slučajnost“…..rekoste u nekom od proslih textova

  2. admin каже:

    Naprednjaci, izlazeći iz opštinskih i gradskih vlasti, samo potvrđuju svoju lošu kadrovsku strukturu. – See more at: http://www.danas.rs/danasrs/politika/parlamentarni_izbori_imace_referendumski_karakter.56.html?news_id=273937#sthash.BKOfjle8.dpuf

Pristigli komentari