Koliko sam ukačio stvar, Dejan Ilić smatra da je stvar u Srbiji uprskao neoliberalizam (ma šta to značilo), a Mijat Lakićević drži da Srbija nije videla ni “n” od neo, a još manje “l” od liberalizma i da su motku zasrali tradicionalisti. Sklon sam da se priklonim Lakićevićevom mišljenju. Na prvom mestu zato što (pre)česta upotreba pojma “neoliberalizam” uopšte ne znači da ga u Srbiji ima, makar i u tragovima, kao što ni letnje reportaže o drekavcima za ozbiljan svet nisu dokaz postojanja tih tabloidnih stvorenja. – Svetislav Basara, Danas, 12.02.2014.

(iako se razume u mnogo stvari i retko greši, Basara se u „neoliberalizam“ očigledno ne razume. Što samo svedoči o moći ovog oblika ideologije. Nije bezveze neoliberalizam zaslužio epitet „nevidljiv“.

Za razjašnjavanje ove stvari od velike koristi je razlika između realnog i idealnog neoliberalizma. „Realnog neoliberalizma“ svakako ima: i kao prakse (primer su privatizacije kod nas i uopšte stanje ekonomije, osim toga, premijeri, ministri i PPV-i koji javno govore da je to za njih „najzdraviji sistem“) – i kao ideologije (primer je svaki Lakićevićev tekst), a „idealnog“ neoliberalizma (potpune privatizacije privrede, ukidanja subvencija) svakako još nema, ali ga takođe ima u, donekle prećutanim, delovima teorije.

Dakle, realnog neoliberalizma ima i u praksi i u teoriji, a idealnog nema u realnosti , ali ga ima u teoriji. Ali, neoliberali ovaj odnos 3:4 uvek uspeju da preokrenu u stav „nema neoliberalizma“, i čak da dodaju „ma šta to značilo“, što je inače protivrečno, pošto moraju znati šta znači da bi mogli utvrditi da ga nema.)

ps. to je isto kao da tvrdite da komunizma nikada nije bilo kao ideologije ili kao sistema inspirisanog tom ideologijom, jer nikada nije ostvareno geslo „svakome prema potrebama“.