Medalje za izdržljivost

 

POSTULAT 1: Ako u jednom društvu postoji opšta nebriga o idejama i logičnom, povezanom mišljenju, javni govor će vremenom postati pun protivrečnosti, odnosno, besmislen.

Ovaj stav nije sasvim samorazumljiv. Zamislivo je da i pored javne nebrige u sebi svi ipak paze na logiku, ali se to ne dešava. Radije sve potanja u protivrečnost, jednu od, po mom računu, osam varijanti besmislenosti. Ova kampanja je odličan primer za naš postulat.

Da vidimo redom. Njen glavni akter PPV zalaže se za brže reforme, ali istovremeno za svog ministra koji ih je predlagao kaže da je „sramota“ i da nije uradio ništa. Čovek bi očekivao da naprednjaci onda žele neke druge reforme, ali to nije slučaj, oni najavljuju donošenje reformskih zakona bez ikakve naglašene razlike u odnosu na stopirane zakone. Stopiranje „reformskih“ zakona je zalaganje za brže reforme.

Nisu ni drugi akteri bolji. DS na izbore izlazi u koaliciji u kojoj je jedan koalicioni partner do juče oštro kritikovao drugog, i koja ne može imati zajednički ekonomski program jer se jedni predstavljaju kao socijaldemokrate, a drugi kao liberali. Na izbore izlaze takođe bez ikakve refleksije o kritikama koje su ostale iza njihove ranije vladavine, a koje su se uglavnom odnosile na nedemokratski karakter te vladavine.

LDP je lansirao „Dogovor“ u trenutku kada je trebalo da započne saradnju sa SNS u privremenom organu u Beogradu. Sada u kampanji govori da se „Srbija predala Vučiću“, mada i dalje najavljuju svoje učešće u vlasti, toliko da je opravdana sumnja da je to već gotov dil. Liberalna partija ide u koaliciji sa partijom koja smatra da „ženama treba dati slobodu, ali ne treba preterivati“, a sa Radulovićem, koji ima srodan ekonomski program njihovom, nisu ni pomišljali da se udružuju.

Sam Radulović i lista „Dosta je bilo. Restart“, skuplja potpise za čisti neoliberalni program, koji otvoreno podržavaju poslodavci, a nije poznato da ga je podržao neki „radnik“, slikom tipičnih radnika. Na istom fonu, nesuđeni poslanik Miljenko Dereta žali što protesti slični onim u BiH nisu ovde oragnizovani kao podrška Radulovićevom programu, iako su ciljevi i stavovi bosanskih protestanata direktno suprotni programu koji ima Radulović.

Dačićeva koalicija ide na izbore kao zaštitnik radnika, nadajući se ponovnoj koaliciji sa ovima koji navodno već imaju 21 spremljen neoliberalni zakon. Tu se vidi fina razlika među realnim neoliberalima. Dok je Dačić za neoliberalne reforme zato što su one „nužne“ (dakle, on ne bi, ali mora se), Vučić je za njih jer su  one „najzdraviji sistem“. Obojica, međutim, misle da one ne smeju da „gaze preko ljudi“, odnosno „da jedu ljude“.

URS, notorna neoliberalna partija, ima puna usta subvencija i besplatne pomoći za sve kategorije stanovništva, ali to i nije u tolikoj suprotnosti sa realnim neoliberalizmom, ali jeste sa idealnim.

Nacionalisti su još i najkonzistentniji. Njihov problem je u tome što se ta konzistentnost u suprotnosti sa osnovnim principima racionalnosti i pravde.

I tako dalje. Svi su svojski zapeli da protivrečnim porukama pridobiju glasače. I uspeće u velikom broju. Glasači naši mogu mnogo da izdrže.

Zato jedan predlog, koji će se sigurno svideti predsedniku Nikoliću, da se svakom biraču, ko isprati kampanju i regularno glasa, odmah uzmu podaci i pošalje medalja za izdržljvost. Nije lako ovo izdržati.

Na njoj može da piše: „Od ovih izbora očekujem da nam bude bolje“

 

 

ps. Stav belih listića nema nikakve veze sa ličnim karakteristikama političara. Sigurno da među njiima postoje razlike u tom smislu. Ovde je problem što su njihove ideje sličnog kvaliteta. Ako bi zaista glasali samo za ljude, a ne za programe, što je rudimentaran oblik demokratije, bilo bi čak opravdano glasati za manje loše među njima. Ali, onda bi trebalo da objavimo da su to naši okviri i naše mogućnosti. I neki bi i tada imali pravo da ostanu sa strane.

Comments are closed.