Privreda za ljude, ne za profit

U jednoj studiji Ujedinjenih nacija analizirani su razlozi zbog kojih međunarodne sankcije u SR Jugoslaviji nisu dovele do drastičnijih posledica; zašto, na primer, mortalitet u tom periodu nije zabeležio značajniji porast. Prema studiji, sopstvena poljoprivreda i farmaceutska industrija omogućile su Srbiji da samostalno proizvodi hranu i lekove, bez potrebe za njihovim uvozom. “Problemi u održavanju zdravstvenog sistema tokom sankcija bili bi mnogo teži da nije bilo snažne domaće farmaceutske industrije“, zaključuje se.

Danas nema sankcija, ali nema ni domaće farmaceutske proizvodnje, uništene u procesu privatizacije, nakon što je prevladalo shvatanje da je ‘’i najgora privatizacija bolja od društvene svojine’’. Ni prema poljoprivredi se ne postupa ništa bolje. Ona je već godinama jedini sektor koji ostvaruje trgovinski suficit, međutim, oni bez kojih ne bi bilo šta da se izvozi, poljoprivrednici, ostvaruju isključivo lični deficit.

Srbiji su nesumnjivo potrebne reforme. Ali joj nije potrebna restauracija devetnaestovekovnih uslova rada, niti robovlasničkih ili feudalnih odnosa. Današnji samozvani reformisti, u vladi i u opoziciji, uglavnom idu u smeru restauracije uslova i okolnosti protiv kojih su se ljudi vekovima borili.  Politički, ekonomski i socijalno, radi se o drastičnom urušavanju progresivnih tekovina narodnih borbi.

Suštinsko pitanje koje se postavlja je kakvu privredu u stvari želimo. Da li zaista mislimo da je zaposlenje koje nam pružaju strane investicije, multinacionalne korporacije i domaći biznismeni održivo na duže staze i da zaista rešava probleme nezaposlenosti, socijalne nesigurnosti i obezbeđivanja osnovnih životnih potreba svim stanovnicima.

Primetno je da mnogi akteri naše političke scene pokušavaju da budu percipirani kao naslednici Zorana Đinđića, govoreći o ‘’reformama’’ i ‘’kočničarima reformi’’. Današnji ‘’reformisti’’ ipak ne govore o sistemu postavljenom na nepravednim temeljima, na kojima ne može da se gradi ništa pravedno. Stoga je najlakše napadati one koji su najslabiji i koji nemaju političku i ekonomsku moć zadobijenu na osnovu raznoraznih zloupotreba u periodu ratova, sankcija ili privatizacije. Oni koji su krali u socijalizmu, imali su čime da privatizuju u kapitalizmu, zadržavši privilegije kroz privatizaciono pranje novca. Autoritarna i centralizovana država samo im je pomogla da nad čitavim procesom lako uspostave potpunu kontrolu.

Rešenje je u alternativnim oblicima ekonomije, kojima bi stanovnici demokratski upravljali i u njima ostvarivali svoje interese. Nama treba kolektivna nada u bolju budućnost za sve a ne samo za one koji uspeju da se zaposle zahvaljujući partijskim vezama ili dolasku korporacija u potrazi za jeftinom radnom snagom. Da bi postojala kolektivna nada, potrebno je da pojedinac veruje da će reforme, pored poboljšanja njegovog ličnog društvenog položaja, poboljšati i položaj ljudi iz čitave njegove zajednice. Potrebno je da zna da će živeti u društvu u kojem neće biti gladnih i beskućnika, u kojem će ljudi moći da se obrazuju i leče. Modeli alternativne ekonomije, koji bi obezbedili osnovne životne potrebe svih, postoje, plodno poljoprivredno zemljište imamo, kao i veliki broj tehničkih stručnjaka. Da bi se se proizvodilo za potrebe ljudi a ne za nečiji profit, potreban je pre svega stvarno demokratski sistem koji bi u ekonomskoj sferi uvažio šta su naše stvarne potrebe i interesi.

Milenko Srećković

Predsednik Pokreta za slobodu (www.pokret.net), urednik časopisa na engleskom jeziku ’’Freedom Fight Info’’ (www.freedomfight.net).

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2014.
П У С Ч П С Н
« јан   мар »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
2425262728