Neoliberalizam i svet

piše: Vladimir Milutinović

(rasprava o terminu „neoliberalizam“ – prethodni tekst Vesna Pešić: Rasprava o neoliberalizmu i našem blatu)

Tekst Vesne Pešić umnogome pomaže da se otkriju razlike u shvatanju pojma „neoliberalizam“ kod nas i otklanja mnoge nesporazume.

Naime, ukoliko „neoliberalizam“ shvatimo kao ime za sistem koji trenutno preovlađuje na Zapadu, ili u UK makar od vremena Margarte Tačer, onda je opravdano pitanje da li se isto ime može upotrebljavati i za sistem kod nas iz razloga velikih razika između ta dva sistema koje i Vesna naglašava.

U UK postoji liberalizam kao osnova neo-nastavka, vladavina prava, zaštita privatne svojine, jača javnost i slobodni građani, a toga svega kod nas nema ni u približnoj meri. Osim ovih, mogu se detektovati i druge razlike. Na primer, u sistemu u kome su svojinski odnosi mahom ustaljeni pitanje privatizacije, koje je kod nas akutno, uopšte se ne pojavljuje. Moguće je zamisliti neoliberalizam (povlačenje države iz socijalne i privredne sfere) koji bi se ispoljavao samo na tržištu rada, smanjivanjem prava zaposlenih, dok su kod nas još aktuelne recimo privatizaicje medija. Osim toga, na Zapadu su društvo i privreda dovedeni u pitanje finansijskim spekulacijama, dok su kod nas one bile samo na osnovu visokih kamata, bez derivata i drugih mahinacija.

Posledica ovakvog shvatanja neoliberalizma (NLB) je i to da bi negativan stav prema njemu onda značio ili mogao značiti i negativan stav prema Zapadu i liberalizmu koji je još uvek u određenoj meri deo NLB. Ovu mogućnost obilato koriste nacionalisti kod nas.

Sve ove primedbe su dobre i razumljive, međutim, ako govorimo sada o mom shvatanju NLB problem je u tome što sam ja taj termin upotrebljavao prevashodno, a i jedino, kao ime za jednu ideologiju, a ne za celokupan sistem u kome ta ideologija funkcioniše. I podnaslov „Neoliberalne bajke“ kaže „Kritika neoliberalne ideologije“. ideologija je način mišljenja koji se može kalemiti i prilagodjavati na razne osnove, u UK na liberalnu osnovu, a kod nas na autoritarnu i tranzicijsku.

Nema sumnje da NLB kao način mišljenja kod nas ima svoje zastupnike (mnogi primeri su u „NLB Bajci“). Imamo otvorene pohvale Margaret Tačer i njenoj politici, čak i otvoreni pristanak da se termin NLB koristi kao oznaka za takvu politiku. Ja sam se čak potrudio da termin ne samo preuzmem, nego i da ga produbim iz filozofske perspektive, koja je i odgovarajuća ako se radi o ideologiji.

Inače, upravo Vesnin pojam neoliberalizma koristi i KOLIN KRAUČ u knjizi POSTDEMOKRATIJA koju je upravo izdao Karpos. U njoj se mogu naći i primeri načina mišljenja ili tendencija koje su u velikoj meri slične kod nas i u UK (recimo privatizacija komunalnih preduzeća, tabloidizacija medija). Krauč koristi termin „neoliberalizam“ u istom značenju u kome i Vesna, a koji koristim za osnovu i ja, s tim, da me interesuje on kao ideologija, a ne kao kompletan sistem (zato kod mene liberalizam može biti pozitivan pojam, a neo-liberalizam negativan – slično je i kod Krauča).

Toliko o tome da je termin nedefinisan, nepoznat ili nepotreban, a s tim se slaže i Vesna.

Međutim, još uvek ostaje pitanje podesnosti ovog pojma za naše prilike. Mislim da njegova upotreba, pored ovih mana o kojima smo pričali, ima i neke prednosti. Naime, baš čitanje Kraučove Postdemokratije jasno pokazuje da su tendencije u politici u Evropi i kod nas u mnogome i slične, a ne samo različite. I oni imaju prevlast moćnih privatnih interesa, smanjeno interesovanje za politiku, „liberalnu demokratiju“ (suženu samo na stranački život i izbore) kao jedini prihvatljiv model. „Beli glas“ je recimo kod nas postao aktuelan istovremeno sa Evropom i SAD. To znači i da možda ne bi trebalo da se sasvim odreknemo termina koji su u upotrebi za opisivanje aktuelnog političkog trenutka u svetu. Na primer, ako umesto NLB usvojili „burazerska ekonomija“, ova veza sa svetom, koja postoji, sasvim bi se izgubila.

Još nešto je tu bitno po meni, što je istovremeno važno za moju kritiku NLB. Naime, sa terminom koji bi bio lokalan i sličan „burazerskoj ekonomiji“, dobili bi možda kritiku aktuelnog stanja, nešto moralniog autoriteta u protivljenju tom stanju, ali bi potpuno iz vida nestalo u ime čega kritikujemo to stanje. Postoji, ogromna razlika u kritici koja polazi od toga da bi trebalo u ovom smeru nastaviti brže, efikasnije i bez oklevanja i kritke koja bi se osnivala na sasvim drugačijoj filozofiji i politici.

Ako bi izgubili termin neoliberalizam koji opisuje trenutno stanje na Zapadu, izgubili bi i opis jednog ideala koji je stalno u igri. Pošto ja smatram da je taj ideal (povlačenje države iz privrede i medija, minimalna država, proceduralzam itd) pogrešan, meni je potreban termin koji ukazuje na vezu tog ideala kod nas i istog ideala u svetu, vezu koja postoji.

Čini mi se da oni koji odbijaju termin NLB kod nas, zapravo hoće da delegitimišu kritiku tog ideala ili žele da se termin ne shvati toliko široko da obuhvati i njihove stavove. Jedni doduše misle da bi termin NLB trebalo da bude zaštićen od negativnog predznaka „jer kod nas ne postoji“ – a trebalo bi (dosta ekonomskih novinara ovako razmišlja) a drugi da bi NLB trebalo kritikovati, ali da oni tu ne spadaju (Dosta je bilo je tu negde). Ali retko ko od njih je u stanju da otvori rapravu o samom idealu.

A ja volim baš takve rasprave, jer su oe uobičajene u filozofiji. Filozofija i jeste mogućnost da se o tome raspravlja.

Eto, pro i kontra, to je otprilike to, mislim da će nam termin NLB ipak koristiti bar još neko vreme. Ionako drugi, sasvim dobar, nemamo.

Comments are closed.