Kako je nastao “demokratski centralizam”?

Kada usvojimo program, neće biti soliranja” – Bojan Pajtić, predsednik DS.

Stvarno, kako je nastala ideja da u strankama ne sme biti soliranja, odnosno, da u društvu ne sme biti soliranja? Kako je nastala ideja da pojedinac mora svoje mišljenje da podredi opštem? Zanimljivo je da je uzrok ovakvih ideja negde daleko u vremenu i da, po svoj prilici, različiti segmenti našeg razmišljanja mogu da pripadaju različitim epohama. Ovaj segment o zabrani soliranja u stvari potiče iz pred-modernog vremena.

A pokazuje i kako obične stvari, kao što je stranački život, mogu zavisiti od koncepata koji su u stvari deo filozofije.

Ukratko, u starom i srednjem veku, svet je zamišljan u ovom obliku:

“1 Bog (ili jedan nepromenljivi princip) upravljaju svetom. Zadatak mišljenja je da otkrije taj princip i da iz njega izvede konsekvence, a zadatak ljudi je da slede taj princip.”

Prenesite to na stranački život i dobijate tzv “demokratski centralizam”. Ali da se ipak vratimo još malo na mišljenje. Princip koji upravlja svime je na neki način neposredno dat, postoje ljudi koji ga poznaju i znaju da ga tumače drugima. U ovom poslu ne pomaže to što drugi imaju razum i iskustvo – oni su u ulozi “dece”,a tumači su “pastiri”. Ni pastiri nisu razumom i iskutvom došli od principa nego na neki drugi način koji u sebi uključuje tajnu. Svakako, istina se spušta odozgo, najpre je u Bogu, a onda u jednom pojedincu ili u malom broju njih. Kada jednom oni zauzmu ulogu “otaca” ili učitelja, zadatak drugih, svih drugih, je samo da ih slede.

Možete pomisliti: pa dobro, ovaj način mišljenja je stvarno karakterističan za srednji vek, mi smo danas daleko od toga, bar 5-6 vekova daleko. Međutiim, to je samo privid, u ovim stvarima vreme ne igra nikakvu ulogu.

Na primer, kada se analizira mišljenje u okviru SPC ili, recimo, mišljenje predsednika Srbije, jasno se vidi da su oni još uvek u srednjem veku. Predsednik je čak i ktitor jedne crkve. A uloga crkve u današnjoj Srbiji je sve drugo, nego zanemariva. Dovoljno je pogledati programe RTS i šta se u njima smatra izvorom identiteta ili morala i videćete da je crkva na centralnom mestu, ako ne i jedina kojoj je dodeljena ta uloga.

Kao što vidimo nije drugačije ni u srankama. U Srbiji verovatno ne postoji stranka koja ne poštuje princip “demokratskog centralizma”.

To je tako, iako trenutno mogu da gledaju primere drugačijeg ponašanja. U Britaniji, novi lider laburista izabran je tako što su svi članovi i simpatizeri ove stranke mogli da glasaju na otvorenim izborima. Neoliberalni deo laburista protivio se tome, ali je jadno stanje u koje su doveli stranku umanjilo snagu tih argumenata i Korbin je izabran. On sam se godinama nije slagao sa vrhom laburista iako je sve vreme poslanik u parlamentu. Oni se danas ne slažu sa njime i to govore. Niko ne smatra da bi društvo ili stranka morali da se rukovode “demokratskim centralizmom”.

Isto je i u drugoj tipično modernoj tvorevini – SAD. Trenutno aktuelni stranački izbori ni po čemu ne ograničavaju mogućnost kandidovanja i predlaganja programa. U stvari, ako dobro tumačim, predsednik demokrata (ili republikanaca) u SAD ne postoji, pa i ta okolnost onemogućava da svi u stranci moraju poštovati mišljenje predsednika (ili većine). Kandidat stranaka će se odrediti na stranačkim izborima u kojima će učestvovati mnogo ljudi. I, iako je ovaj proces izložen ograničenjima dozvoljene ideologije i novca, on formalno nije postavljen na osnove “demokratskog centralizma” nego na osnove demokratije.

A demokratije nije bilo u srednjem veku. To je zato što je šema demokratije potpuno suprotna šemi o kojoj smo govorili kao o srednjovekovnoj.

U modernoj šemi NIKO nema pristup objavljenoj istini. Do istine se može doći samo saradnjom puno osoba koji su svi opremljeni jednakim aparatom čula i razuma. Oni jedni drugima moraju objašnjavati i opravdavati svoje predloge, ne mogu se prosto pozvati na autoritet. Kada odlučuju šta će biti uzeto kao istina, odlučiče većinom, ali manjina može i treba da zadrži svoje mišljenje i da ga slobodno iskazuje. Nauka je dobar primer demokratske zajednice.

Šema je, dakle, sasvim drugačija od srednjovekovne. I mada i u hrišćanstvu postoje primeri prava na neslaganje (Jov, i naravno, sam Hrist), to pravo nije uzeto kao pravilo. Jer, ako nešto može biti uzeto kao pravilo, to je da društvo sebi prilagođava dostupne ideje i od njih uzima ono šta je sposobno da svari.

Mi smo očigledno društvo u kome još nije svima jasno u čemu su prednosti demokratije. Međutim, po meni, nismo ni društvo u kome baš nimalo demokratskih ideja ne može biti primenjeno.

Demokratska stranka bi, zbog svog imena, a i zbog Zorana Đinđića koji je sigurno znao šta je demokratija i modernost, mogla prva da počne da funkcioniše kao inkluzivna, moderna, demokratska stranka.

A to znači da je u njoj svako „soliranje“ (izražavanje svog mišljenja onako kako ono jeste) poželjno i moguće. Demokratija će se pobrinuti za to koje će početno soliranje postati većinski stav stranke.

6 odgovora ka “Kako je nastao “demokratski centralizam”?”

  1. Restruktura каже:

    Бог је Бог, неко верује, неко не верује, а што се знања о њему тиче, ако апстрахујемо разна теолошка тумачења, њега, тј. знања нема.
    Па и он, ето, рече: Све вам је слободно чинити, али није на корист.
    Што се, дакле, Бога тиче и солирање је слободно, да ли је корисно или не показаће пракса. Што се, опет Бога тиче, слободно је понашати се и у духу „демократског централизма“ и опет ће се видети да ли је то корисно или не.
    Логично је да члан неке организације, ако већ солира, да за то солирање или придобије већину у тој организацији, па да тера по своме, или, ако не може, да напусти ту организацију и оформи неку своју.
    Наша организација, нпр, допушта солирање које не ремети њену суштину и њен главни циљ. Код нас, нпр, не може солирати неко ко би се залагао да се постојећи систем не мења и да право на могућност да буду бирани и у органе власти и даље имају сви пунолетни, без обзира на /не/постојеће референце. Ако је за то, ми му препоручујемо да прави неку своју организацију или да се прикључи некој од већ постојећих. 🙂
    http://restruktura.org/ne-pise-nam-se-crno-vec-je-napisano-sta-sad-da-se-radi/

  2. Petar каже:

    Pripadnost nekoj grupi, pogotovo ako niste samo clan nego funkcioner ili nosilac, obavezuje. Kao clan, covek moze imati odredjenu slobodu, ali kao funkcioner je ogranicen. Ako si pristao na nesto pa ga onda kritikujes, a organizacija i dalje zastupa to nesto, trebalo bi da se isclanis. Ti si promenio svoje misljenje (sto je prirodna stvar), a partija je ostala ista.
    Kant je napravio razliku izmedju javne i privatne upotrebe uma, razliku koja se bazira na misljenju i kritici. Ako si sluzbenik, duznost ti je da slusas i nije ti dozvoljeno da previse razmisljas. Tu se zna hijerarhija i posao ne sme da trpi zbog toga sto si ti resio da mislis kada treba da delas po naredjenju. Sa druge strane, isti taj covek moze (kroz javnu upotrebu uma) izraziti svoj stav i kriticki se osvrnuti na tu istu stvar koju je profesionalno morao da uradi.

    Treba praviti razliku izmedju principa i konkretnih akcija. Neko moze da brani principe, ali da se ne slaze sa resenjima za njihovo sprovodjenje. Naravno da stranke treba da se menjaju, i da ce se demokratija pobrinuti koje ce pocetno soliranje postati stav stranke, ali i to ima svojih ogranicenja. Pisali ste o levom i desnom, kod nas su to delovi politickog spektra i slicni su recimo americkim partijama (jedino sto je to tamo organizovano). Ovde se neka partija bori da osvoji glasace u jednom delu spektra, a tamo se bori unutar partije (a onda se partija bore za vlast). Ali postoje i kombinacije. Imate ljude, a ne udruzenja, koji su i socijalisti, i demokrate, i nacionalisti, i komunisti, i vladari i opozicija, i verujuci i ateisti…trenutno citam Cosicevu U tudjem veku, bio je izuzetan covek, napadan od svih, nezavisan, opirao sa svrstavanju u neko udruzenje…sto opet ne znaci da se u svemu slazem sa njim.

    • admin каже:

      Ne slazem se s tobom. Pravo na izražavanje svog mišljenja je osnovno pravo. To znači da se ono može dovoditi u pitanje samo u izuzetnim i zaoštrenim slućajevima. Recimo, stranke koja je prihvatila kao normalno da svako izražava svoje mišljenje, može na svoj rizik i izuzetno isključiti nekog svog člana iz stranke, ali ne zato što ima različito mišljenje nego zato što na primer grubo napada druge članove, predstavlja svoj stav kao zvaničan stav itd.

      To uvek mora da se pravda, a ne da su uzme kao pravilo „Tu se zna hijerarhija i posao ne sme da trpi zbog toga sto si ti resio da mislis kada treba da delas po naredjenju“
      Među odraslim ljudima, koji nisu u vosjci, nema „naređenja“, ni „hijerarhije“, a osobito, toga ne treba da bude u levim strankama.

      Tako da ništa, možemo i dalje slediti autoritarna načela u strankama, ali to nas dodad nije daleko odvelo. A vidimo i da to ne mora tako biti.

      • Petar каже:

        Slazem se da je pravo na izrazavanje misljenja osnovno.

        Ja sam bas mislio na primer vojske (ili crkve ili opstine). Ne moze major da kaze generalu – Necu da izvrsim to i to naredjenje jer mislim da tako ne treba raditi. Moze, ali ce ici na vojni sud, pa ce tamo dokazivati svoju nevinost.

        Ne znam sta je autoritarno ako postujes nacela udruzenja kome si slobodno pristupio i misljenje vecine u tom udruzenju. Mozes se ne slagati, a ipak postovati i cekati sansu da tvoje mislejnje bude prihvaceno. Problem je ako partija ne trpi bilo kakvo odstupanje, to je ono sto si mislio, ako se ne varam. Ali ja mislim da to nije stvar nacela nego ljudi, kad dodju otvoreniji ljudi svi su zadovoljni, nestaje konspirativna atmosfera, sta je ko kome ispricao itd.
        Zbog ovoga imam problem sa udruzivanjem jer kad god se uclanim negde otkrijem da stvari ispod zita funkcionisu drugacije. Program je jedan, clanstvo drugo, lideri trece, pa se onda vremenom sve to promeni…bio sam na kratko clan SRSa, glavni motiv za uclanjenje je bio Zoran Krasic, pismen, obrazovan, nije toliko zadrt, rekao bih ozbiljan covek. Ali se ispostavilo da je njegova partija katastrofa!

        • admin каже:

          Ne znam sta je autoritarno ako postujes nacela udruzenja kome si slobodno pristupio i misljenje vecine u tom udruzenju.
          – pa upravo to je autoritarno, svoje mišljenje stavljaš u stranu.
          Mozes se ne slagati, a ipak postovati i cekati sansu da tvoje mislejnje bude prihvaceno.
          – kako će da bude prihvaćeno ako glasači, ostali gradjani ne znaju za njega?
          kod SRS su bas prevideo dosta stvari

          • Petar каже:

            Da, ali slobodno si pristupio udruzenju, znaci nisi stavio svoje misljenje u stranu nego si pristupio jer si mislio i slozio se. Znao si da postoji statut, organi, kako se program menja, i sl.

            Mislio sam da postoji borba u stranci oko nekih pitanja, ako tvoje misljenje nije proslo jedan put vec ej pobedilo suprotno i ispostavilo se kao lose, eto ti sanse na stranackim izborima da pokazes kako si bio u pravu.

            Tako ej na nekom idejnom planu, u zivotu se to pretvori u pijacu

Pristigli komentari