Možda ste već pročitali ove rečenice:

“Ja samo želim da bezbednost i interese svog naroda i svoje zemlje zaštitim”
“Saosećam sa sudbinom migranata, ali još više brinem za budućnost svog naroda”.
“A šta ćemo s tim što upravo ona na ovaj način poziva na izmenu etničke strukture u Srbiji, podrivajući osnovnu ustavnu definiciju države Srbije kao države srpskog naroda?”

Ako ste ih pročitali, verovatno znate i da ljudi koji ih pišu vole da sebe nazivaju “srpskim nacionalistima”, a onaj “njihov” narod, iz gornjih izjava, je naravno “srpski narod”.

Ove rečenice vam se mogu učiniti nesimpatičnim, ali takođe možete smatrati da je taj stav legitiman, odnosno, da nacionalisti ne menjaju radikalno zajednicu u kojoj deluju. Oni samo izražavaju “ljubav prema svom narodu”.

Ovde ćemo navesti argumente da to nije tako i da ove naizgled benigne rečenice u stvari predstavljaju nešto neobično i veoma problematično. Naizgled paradoksalno, baš “srpski političar”, “srpski nacionalista” koji se obraća samo “srpskom narodu”, samo kvari Srbiju.

Naime, to što u postoji “srpski političar”, u smislu političara koji se obraća i brine samo o svom, srpskom, narodu, ne dokazuje da taj pojam ima smisla u modernoj, miroljubivoj, politici. Na primer, mogu da kažem “aksiomatska petunija” ali to ne znači da taj pojam, samim tim, ima smisao.

Postojanje političara koji se obraćaju samo jednoj etničkoj grupi nije nešto što postoji “svuda u svetu”. Na primer, u Londonu ima više od 50% stanovništva koji nemaju englesko poreklo – da li je normalno među londonskim političarima da se obraćaju samo “engleskom narodu”? Ne verujem da uopšte ima takvih političara.

Sa druge strane, zamislite političara koji, na primer, predlaže sada aktuelne promene poreza na dohodak, recimo da predlaže da se on smanji sa 19% na 10%, ali dodaje i da se obraća samo “srpskom narodu”, a ne pripadnicima manjina. Da li ovaj dodatak normalan? Da li poreze plaćaju svi jednako, nezavisno od etničke pripadnosti? – Da.

Zašto bi se naš političar onda obraćao samo svom narodu?

Tu bi naš političar mogao da odgovori: naravno da se on ne obraća samo svom narodu zbog toga što se sami predlozi odnose samo na njega, nego zato što je on srpski političar, a normalno je, po njemu, da se srpski političari obraćaju Srbima, mađarski Mađarima, slovački Slovacima itd. Međutim, tu se postavlja pitanje: Zašto je to normalno?

Po ovom stavu, to je normalno zato što nacionalisti smatraju da su sve vrednosti, negde u “svetu vrednosti” označene tako da se uvek zna čija je neka vrednost. Srbi ne bi trebalo da veruju političaru Bošnjaku zato što će Bošnjak uvek birati bošnjačke vrednosti, vrednosti koje odgovaraju njemu, a ne nekom Srbinu. Zato svaki narod treba da se drži svojih političara i svojih vrednosti. Ako činjenica da je neko “srpski političar” nije dovoljna da glasate za njega, činjenica da je neko etnički, recimo, Hrvat, dovoljna je da ne glasate za njega ako ste Srbin.

Ovaj način razmišljanja vam se može učiniti logičan, ali isto tako i apsurdan. U životu, sasvim je uobičajeno da verujemo nečemu što nije rekao neki Srbin. Celokupna nauka, umetnost, tehnologija, religija, umanjena za naš srazmerno mali doprinos, nije naša, pa je ipak osnova našeg života na najrazličitije načine. U stvari je za procenu da li ćete nešto prihvatiti, prilično irelevantno ko je to predložio. Zašto bi vam baš u politici moralo biti od ključne važnosti da je neko etnički Srbin i da je odlučio da se obraća samo Srbima?

Ovaj “srpski političar” izgleda o vama misli ovo: vi ste osoba kojoj je dovoljno da je neko “Srbin” i da je uspeo da vas ubedi da ostali konkurenti nisu Srbi ili nisu “dovoljno Srbi” (recimo zalažu se za EU, imaju rođake ne-Srbe, pišu latinicom ili nešto slično) da bi odlučila da glasa za našeg “srpskog političara”.

Dakle, kad podvučemo crtu ispod “srpskog političara” i njegove brige za “srpski narod” imamo pred sobom nekoga ko diskriminiše druge jer im se ne obraća i ostavlja drugima da se brinu za njih, a vlastiti narod posmatra kao skup ljudi spremnih da ga slede u diskriminaciji, skup koji od našeg političara traži samo to da je Srbin. Sve drugo se podrazumeva. Posebno se podrazumeva da “srpski narod” treba da bude jedinstven i da prihvata “svoje vrednosti”. “Srpski narod”, ceo, misli isto zbog toga što postoji samo jedan skup “srpskih vrednosti”.

I uz to, kada naš političar kaže “srpski narod” sasvim je jasno da ne misli na bilo koga ko je nekad samostalno iznosio svoje mišljenje. Recimo: pitajte bilo kog nacionalistu da li misli da je, recimo, sada aktuelni istoričar Predrag Marković ili Zoran Kesić jedan deo obima njegovog pojma “srpski narod” ili, uostalom, da li je mislio na sebe kada je rekao “srpski narod” – i videćete barem blagu zbunjenost kao znak da nije. “Srpski narod” skupina je ljudi čije misli obavezno tumači neko drugi. Ako niste spremni da nacionalisti date pravo da vas tumači, teško da spadate u “srpski narod”.

“Srpski narod” u stvari je fiktivna, neodređena grupa ljudi koja je referent nacionalističke politike. On postoji kada ga treba tumačiti, štititi, braniti, a da on to samo aklamativno potvrđuje i ne pita ništa. Taj pojam postoji samo da bi nacionalistička politika mogla postojati.

U stvari, ima jedna situacija u kojoj je ovakva politika upotrebljiva: to je rat. Imati sledbenike spremne da diskriminišu druge i jasno odvojene etničke grupe idealna je pretpostavka rata, posebno balkanskog rata koga prati etničko čišćenje teritorija i pljačka. I kad se bolje pogleda, gde god je postojala politika koja se obraćala “srpskom narodu”, “hrvatskom puku” i “albanskom narodu” itd, svuda je ta politika za sobom ostavljala rat i pljačku.

Obraćanje “svom narodu” naprosto nije pogodno za bilo šta drugo osim za rat. Ako rat trenutno nije dostupan, onda je to dobro kao priprema za rat, držanje distance dok ne dođe vreme da se ponovo svi postroje u vojske i krenu da izravnavaju stare račune.
“Srpski političar” dakle, jedino što radi, to je da u svojoj zajednici pokušava da skupi dovoljno ljudi za vraćanje u devetnaestovekovnu politiku osobađanja teritorija i “srpskih zemalja”, diskriminacije i neprijateljstva. Politiku koja direktno vodi u siromaštvo i moralni pad svih, pa i njegovog “srpskog naroda”, ma koliko taj pojam bio fiktivan.

A bilo je i drugih puteva.

“Srpski političar” mogao je biti samo političar iz Srbije koji se obraća svima. Traži od njih da razumeju i podrže politiku kojoj su slobodni da upućuju kritike i primedbe. Pravi zajednicu koja je zajednica svih državljana, kojima se – svima – i obraća. Očekuje od drugih zajednica da budu iste takve i bori se da budu.

Svi građani Srbije bi mogli na jednak način biti publika i mogući glasači svih političara.

Nijedan političar ne bi delio građane prema nacionalnosti.