Rubrika | Petar Gordić

Размишљања једног роба пред изборе

Понекад ми се чини да смо сви ми овде у Србији оптерећени политиком. Од деце у школама до пензионера, сви причају о „дневној и високој“ политици. Или да се прецизније изразим, о политичарима и политичкој ситуацији, а не о политици као политици. Политика се ту углавном перципира као нешто мрачно, мутно, сумњиво, неозбиљно и у крајњој линији неважно. Ипак, политика је важна чак и када је на нивоу ријалити програма. Политичке кампање заиста подсећају на ријалитије. Људи углавном не воле изборне кампање. За мене су оне омиљени део политичког живота. Скупљам предизборне летке и записујем изјаве партијских званичника. Обећања касније поредим са политичким потезима и тако вежбам политичку логику. Мало се смејем, помало урлам и псујем, а онда схватим да смо га надрљали. Све је то јако узбудљиво, изузмемо ли закључке.

Опортунизам као владајућа логика

Чињеница је да и они који се политиком баве (практично и аналитички) и они који се од ње дистанцирају зависе од политике. Ови други, на први поглед незаинтересовани за политику и политичку ситуацију, итекако су за њу заинтересовани зато што према њој живе. Они користе механизме и правила које та политика уређује. Опасно је и неодговорно то што не вреднују та правила и механизме. Јасно је, мора се према њима живети али се оне не морају подржавати. Неки су се навикли на хаос и лепо се кроз њега пробијају. Зашто би било шта мењали ако им је добро у оваквом систему? Када им то приговорите, бране се на разне начине. Кажу како је бављење политиком бесмислен посао, губљење времена, како појединац не може ништа да промени, што нису добри разлози. То јесте бесмислен посао ако га схватимо као приватну ствар. Ако нисмо политичари или аналитичари, а бавимо се политиком никакву надокнаду осим духовног задовољства нећемо добити. Друго, сваки ангажман нешто мења; можда нећемо срушити владу, али ћемо неким младим људима помоћи да се оријентишу, а неким старим да се преоријентишу, што ће довести до „видљивих“ промена. Политика се односи на заједничка питања, а не на личну корист. Ако баш хоћете, на личну корист кроз корист свих. Бојим се да се они номинално незаинтересовани за њу крију иза једне врсте опортунизма. Опортуниста се постаје када се потпуно занемари општи интерес у корист свога.

Радим у ономе што зову приватни сектор. Нисам се радовао када су смањили плате и пензије државним радницима, али нисам то видео ни као превелики проблем. Постоји велики јаз између запослених у приватним и државним структурама. Не знам како га премостити, али је очигледно да је тај јаз присутан, да то није нормално стање ствари и да је извор многих проблема. Мислим да се ту негде крије разлог зашто се политичке промене не дешавају.
Аргументи оних којима су плате смањене су били прилично неубедљиви. То ми је рата за кредит – рекли су једни. То ми је уплата за летовање – нервозно су додали други. Зашто нам узимате оно што смо зарадили? – питали су трећи не знајући да објасне на који начин су своју плату зарадили. То је наше право, ми имамо колективни уговор, не може то тако. Сви они брзо примете да им на рачуну фали 10%, а то што је око њих много људи којима је њихових 10% трећина, четвртина или половина месечне зараде, кога је брига за то. То их се не тиче, као да живимо у 2 универзума. У свету ових других тешко да постоје институције летовања, кредита, штедње, итд. Пре су то институције куповине ципела или бицикла, поправке зуба, и слично. За то се штеди и одваја!!! И заиста, постоји једна класа повлашћених људи у овој држави чија је основна карактеристика то да живе нормално. Можда неки имају и више него што им треба али углавном не оскудевају, имају за нормалан живот (колико год то релативно било).

Овде је нормалан живот привилегија. Нормално радно место је привилегија. Ако имате добро радно место морате пазити шта причате и шта радите. Да случајно не кажете нешто против оних који су вам радно место „дали“ или да се не замерите онима од којих вам зависи неки домен живота. Ћути и трпи! Ооо, како лепи глаголи, одлично изражавају формулу према којој се продукује армија кукавица, полтрона, улизица, конформиста, опортуниста… Признајем, један сам од њих! Не сналазим се најбоље пред законом друштва који гласи: Ја те хлебом храним, а ти би да ме критикујеш. Док постоје они који деле радна места, који мисле да су они заслужни што ми постојимо, радимо, стичемо, који мисле да су они држава, и док постоји оваква мрежа потчињених, неће бити промена. Начелно су сви за промене, све до момента у коме схвате да би у њима нешто могли да изгубе. Од тог момента се боре против промена. Иако тако не делује на први поглед, много је таквих у овој земљи. Таквима одговара један вид привидне демократије, демократије у којој је репресија закон, у којој је све тајно, ортачко, завереничко. У диктатурама је репресија транспарентна, знате да је ту и свесно је поштујете или кршите; у демократијама је суптилна, „има је и тамо где је нема“, никад не знаш кад ће да се појави. Не спадам у оне, горепоменуте, номинално незаинтересоване за политику. Врло сам заинтересован, знам како ствари функционишу, али се бојим. Верујем у промене и желим да се оне десе јер немам шта да изгубим. Међутим, ако бих имао неко државно радно место, вероватно бих прижељкивао да ствари остани какве јесу. Примећујем да постајем потпуно имун на муке других људи и да ме све мање занимају заједничка питања. Усвајам „разлог“ гомиле да ће „овде увек бити хаос, што пре научиш да пливаш у њему то боље по тебе“. Тај хаос је продуковао милионе људи који се тешко привикавају на систем, опиру му се и свесно и несвесно.

Ропство као владајући начин живота

Радим већ две године за плату од 200 евра (плус минус 20). Знам још око 50-ак мученика који примају толику плату. То заправо и није плата, то је више један ропски додатак. Стално се питам да ли је могуће да нисам у стању да зарадим више. Сви око мене на сличним пословима зарађују толико. Да ли је могуће да тако пуно робова шета унаоколо. Потпуно помирени са својом судбином. Нема дана када се не упитам како ли живи обичан свет у Немачкој, Француској, Мађарској, Чешкој…да ли је могуће да су и тамо људи овако нервозни, тмурни, намргођени, усудио бих се рећи и ненормални, болесни, луди, завидни, злуради…ропски додатак није довољан да подмири основне егзистенцијалне потребе човека. Свакога дана мислите да ли ћете имати шта да једете, да се обучете, да платите воду и струју, … како онда бити културан, старати се о изгледу, менталном и физичком здрављу, дружити се, играти, путовати, читати. Другим речима, како бити човек ако си принуђен да будеш животиња у облику човека. Замислим човека који тако ради 20. година и упитам се да ли је један такав живот вредан живљења!!! „Јашу те“ по цео дан као магарца, склониш се мало у своје породично гнездо да окусиш мало љубави и радости, и опет на јахање. Напомена: ово нису метафоре о тешком животу, већ реалност великог броја људи. Када се на ово дода пар сати „квалитетног“ ТВ програма добије се слика живота у Србији. Коњи и магарци пуно раде, али имају шталу и газде им дају да једу и пију. Многи људи би позавидели коњима на њиховом положају. Коњи бар нису гладни. Они немају Великог брата коња и Народну скупштину коња, што је велики плус за замишљену заједницу коња. Имају газде које их хране, лече, воле. И ми робови имамо газде. Са бичевима, пенкалама и телефонима у рукама. Врло су поносни на своје успехе, лепо обучени, умеју да се „понашају“, високо образовани, умеју чак и да се боре за права радника. Док их јашу, већина робова сања да једног дана постане надзорник или робовласник. Сањају да буду они који их тренутно јашу! Спомињао сам им синдикат или неки други вид самоорганизовања са циљем побољшања својих права. Ма какви, ни да чују! Не знаш ти – кажу – како ствари функционишу. Неко би нас пријавио! Можда су и у праву, ми робови немамо јак карактер, продали бисмо једни друге за пар хиљада динара. Знаш ли ти човече шта је у ова времена пар хиљада динара!

Промене?

Ето, ја сам у неком смислу и роб и опортуниста! Нисам баш срећан због тога и нисам нешто нарочито успешан, али када сте роб и када живите у оваквом хаосу, онда је опортунизам сигуран пут ка уздизању. „Гази све око себе и труди се да то што више прикријеш, видиш да тако раде „сви“ успешни. Не исплати се бити добар.“ А кад се једном домогнеш неког нормалног живота, немој случајно да погрешиш јер ћеш се вратити назад у хаос и беду. Престани да сањаш промене, демократију, грађанско друштво. Робова ће увек бити! Промене те могу вратити међу њих.
Промена тешко да ће бити ако о њима одлучује већина и то сам покушао да образложим. Прво, богати, успешни и задовољни нису за промене јер би са њима потенцијално изгубили своје привилегије. Друго, имамо чињеницу да велики број људи једва преживљава. За очекивати је да су они за промене, јер немају шта да изгубе, не може да им буде горе него што јесте. Спадам у ту групу очајника. Како објаснити њихово/наше/моје опирање променама? Логиком опортунизма, страха, ропства, безнадежности… Тренутно ти је јако лоше, али замисли да немаш никакав посао. Зато ћути и не таласај! Чекај своју шансу, вребај државно радно место – то размишљање доминира. Потом, ако ти неко близак ради у општини, нећеш хтети промене јер ће он можда изгубити радно место. Ако планираш да себе или некога запослиш у општину или неку другу институцију, нећеш хтети промене јер ће пријатељи који ће те „убацити“ тамо изгубити свој утицај. И тако даље, има много варијација на тему. Оваква приземна и површна логика, у коју смо увучени због духовне и материјалне беде у којој живимо, онемогућава промене путем избора. Она је разлог зашто многи људи, мислећи да гласају за себе, уствари гласају директно против себе. Људи не бирају партије због њихових програма, из којих би требало да се ишчита начин делања партије уколико освоји власт. Бирају људе који им могу директно помоћи, оне који им могу исплатити њихов глас. А тако размишљају јер је живот прекратак (да дочекају системске промене), а беда превелика (и треба је што пре окончати). Рекао сам да волим кампање због изоштравања политичке логике, али има још један разлог. Постоји некаква изборна чаролија која завлада, и то се поготово види у мањим местима. Промотери странака долазе у породице, села, засеоке, предграђа…на приредбама, вашарима, зборовима, весељима и гробљима они продају политичке бајке. Чини се како кампање, митинзи, билборди, рекламе или политичке емисије обликују изборни резултат, али сам убеђен да се он формира у кафанама и горенабројаним манифестацијама. Држава се пред изборе претвори у пијацу где се свако са сваким погађа. „Ти мени глас, ја теби услугу када мој човек дође на власт. А мој човек има највише шанси јер су његови најјачи у Београду и Шумадији. Послаће они нама пара одозго.“ Када на страх, уцене и митове којима је човек изложен у свакодневном животу додамо мало медијске пропаганде и политичког маркетинга, резултат буде поражавајући. Ми желимо промене, а при том све време, изнова и изнова, гласамо да се ништа не промени. Атмосфера нашег изборног, међуизборног и предизборног живота то показује. Згражавали смо се када су референдумски гласови у Црној Гори куповани еврима, а нешто слично се код нас редовно дешава. Трговина дипломама, радним местима, фондовима, фотељама, утицајем…

Како до промена у земљи опортуниста и робова? Постоје најмање два начина да се једно друштво политички мења – да се мењају људи и да се мења систем (институције). Они су повезани, једна промена повлачи другу. Много је бољи али и дуготрајнији начин промена људи. Он подразумева време, обичаје, традицију, културу, васпитање, образовање. Услов за њега је стабилност која нама у Србији фали. Нама је потребна промена институција и државне структуре, а то ће довести до промене људи и њихове свести. То је једини начин да се промене десе брзо. Не нагло и брзоплето, већ што је брже могуће. Институције може осмислити и променити неки појединац или група људи, довољно мудра, храбра и слободна да се упусти у политичку битку. Надам се да такви постоје. Једино што не знам како ми, робови који бисмо хтели здравије друштво, да их препознамо и изгласамо. Како да превладамо своје ропско начело „Хоћу плату, а не ропски додатак“ и гласамо за оне који ће заиста, на дуге стазе променити ствари. Како да у политичком пољу, у коме се води борба о општем интересу, препознамо онога који нуди право решење (ако таквог уопште има). Шта су смернице, на шта да обратимо пажњу? Једна од лекција коју сам научио из свог досадашњег политичког „ангажовања“ је – гласаћу за оне који више рачунају, а мање причају! Још увек их нисам пронашао.

Петар Гордић, дипломирани филозоф, тренутно ради као продавац технике, уређује блог/сајт Шумадијски блуз

4 odgovora ka “Размишљања једног роба пред изборе”

  1. KNJAZ PRESS каже:

    OGLEDALO: Ostati, postati i opstati

    Spletom nesrećnih okolnosti i političkih igrarija, čovek ostade bez stalnog zaposlenja. On je kolateralna šteta. K`o i oni nesrećnici 1999.

    Dizao je “prašinu” na sve moguće načine, i bi šta bi. Hteo je čak i glađu da štrajkuje, na stiroporu ili bez njega, u objektu sa najvećom cirkulacijom ljudi.

    “Maske su pale”, svako se pokazao onakvim kakvim jeste, a život…život ide dalje.

    Ne sude ljudi, već “neko ko to odgore vidi sve”. Bog, sudbina, kosmička pravda…šta god. Sloboda izbora.

    Država u svom programu, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, “baca akcenat” na nezaposlenu populaciju do tridesete godine, i na one starije, od pedesete, pa na dalje. Pa gde je ono, najproduktivnije stanovništvo u tim projektima? Nema ga, kažu, oni lakše nađu pos`o ?! Hmmm, da li je baš tako…

    —————————————————————————————————————————————————————————————-

    Ne j..u lepi, nego uporni, kaže narod! Čovek je rođeni optimista. Prati konkurse, šalje molbe. Indirektno i ponekad direktno, biva upoznat sa starosnom diskriminacijom u Sorabiji. Kažu poslodavci, kako je politika firme da zapošljavaju mlađe iako, opet u poverenju, isti vrlo brzo odustaju, traže bolji pos`o , sele se u veće gradove i tako u krug. Životno i radno iskustvo, stabilnost i posvećenost porodici, a samim i tim i budućem poslodavcu…pih, nebitne činjenice.

    U 21. veku, stoleću bez skrupula i moralnih vrednosti. ne valja biti pošten. Ne valja biti ni u “najboljim godinama”. Nisi ni “za ovamo, ni za onamo” Nisi, bre, za nigde.

    ——————————————————————————————————————————————————————————————————

    Da li čovek ima izbora?

    Biti samleven…

    Ili se baciti u “baru punu krokodila”.

    Gde čovek p/ostaje zver, a obraz p/ostaje đon.

    Gde je poneko Don, a mnogi “prsten ljube”…i duboko se klanjaju.

    Do prve prilike…

    Zalajati…

    Ili p/ostati čovek?

  2. Петар каже:

    @knjaz press

    Tesko da se ovo sto mi imamo moze zvati drzavom. Ovde vec dugo vlada haos, nikada se nije pocelo od pocetka, krpe se stare rupe tako sto se kopaju neke nove. Nije napravljen dogovor izmedju elita, kada se osvrnem oko sebe prosto se upitam „Kako li upste ista radi u ovoj zemlji“. Toliko nelogicnosti i pljacke da su ljudi oguglali. Otprilike kao kad vam neko kaze da je crno zapravo belo i vi kazete „Pa dobro, jeste belo“. Sto rece ekonomista Zec „Beograd zivi na racun ostatka zemlje“, ali nece jos dugo.

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

новембар 2015.
П У С Ч П С Н
« окт   дец »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30