Iako je mogućnost poplave zvanični razlog za pauzu u kampanji, našlo bi se tu još razloga. Na primer, činjenica da je vlast utvrdila, posle duže analize, da opozicija nema program, tako da se zapravo nema sa čim boriti. Oni su se naoružali argumentima, rezultatima, otvorili medije – ali, cvrc, opozicije nigde, nema programa, ništa.

Zaključak je bio: ođe mora doć’ cenzura, ovaj pauza. Ne zavaravajmo se, opozicija ne samo da nema program, nego i ne može da ga ima pošto je Vučićev program i Vučićeva ličnost jedina moguća ličnost i jedini mogući program. Opoziciji eventualno ostaje da ga mrzi, što ona, prema Vučiću, jedino i čini.

U prošloj nedelji, imali smo i skup ekonomista na “Kopu”, ovaj put pod pokroviteljstvom predsednika Vlade – a pod čijim bi drugo. Nije na skupu bilo ni O od opozicije, ali ‘ajde što nije bilo opozicije, nego nije bilo ni bilo kakvih neslaganja, osim o brzini “reformi”. Hoće li vlada – pored svojih izvanrednih dosadašnjih uspeha – imati hrabrosti za dalje “strukturne reforme u javnim preduzećima”? Pokrovitelj se na to samo smeška – jer su njegove reforme ovde neupitne – i “tajkunima” dobacuje da su oni u svemu u pravu, ali da se ne može biti tako tvrda srca kako nalaže njihova gvozdena “ekonomska” logika. Vi ste tu da date apsolutnu podršku, ali ja sam tu da odredim brzinu. Ako mislite drugačije, kandidujte se na izborima.

I dok sinergija na srpskom Davosu napreduje, skoro da je došlo do “kopaoničkog konsenzusa”, po ugledu na “vašingtonski konsenzus” da ne bude zabune, oko reformi.

Da li je iko rekao nešto disonantno? Da li je iko pomenuo demokratiju? Da li je iko pomenuo opoziciju? Nemojmo, molim vas, o tim stvarima. Zna se da su izbori vreme populizma, u kome je zadatak političara da građane prevedu preko vode do novih reformi.

Statika je tu ključna, svi moraju da stoje, dok se jedan kreće. On nosi barjak reformi i liberalizma (sa malim dodatkom ispred), a ostali za zavišću gledaju. Budućnost je data i nepromenljiva. Samo čeka da dobije mandat da se ostvari.

A stvarnost ne postoji. Stvarnost je za one koji ne rade marljivo i ne veruju u rezultat. Ne radimo mi ovo da bi nama danas bilo bolje, nego da bi nam bilo bolje za 2 godine, a svaka rasprava danas može da dovede u pitanje rezultate za 2 godine. Nismo mi u vremenu gde treba bilo šta da se preispituje i o bilo čemu da se razgovara. Danas treba raditi, a ne, kao neki, koji nemaju šta da rade, zamerati kada se radi čak i na pauzi za rad.

Ima jedan paradoks vezan za neoliberalizam. On se najbolje ostvaruje u manje razvijenim nacijama, kao i komunizam nekad. U razvijenijim društvima sve je to opterećeno demokratijom, opozicijom, javnošću, raspravom, dok se kod nas konsenzus lako ostvaruje.

Kod nas je duga tradicija konsenzusa.

(9/48)

prethodna kolumna Zaista moderni premijer Srbije

foto: Vladimir Tatarević