Izbori na Voždovcu, u Odžacima i Kostolcu najavili su kraj karijere Dragana Đilasa kao šefa Demokratske stranke. Naveliko se pominje povratak spasioca Borisa Tadića, što je, uostalom, najavilo i njegovo ničim (drugim) izazvano prisustvo u emisiji Olje Bećković pre nekoliko nedelja. Njegov kambek mogao se predvideti još pre par meseci, kada je uveliko osipajućem članstvu stranke ponudio moguću koaliciju i saradnju sa SNS-om. (Da nisu previše gadljivi na svoje partnere, da su ješni na moć i alavi na funkcije, toga smo bili svesni i dok su bili nosioci vlasti) Jedino pitanje ostaje da li će naprednjacima, uopšte, neko biti potreban za formiranje buduće vlade. Po svemu sudeći neće, ukoliko se stranka ne raspadne (što nije baš verovatno kada se nalazi na uzlaznoj liniji i kada su individualni interesi članova i odbora dovoljno sinergizovani da su pre centripetalna nego centrifugalna sila).
I inače, izgleda da sada svi gravitiraju trenutno najjačoj stranci, bez ikakvog osvrta na stranačke ideološke pozicije. Podsetiću na savez koji je do pre nekoliko meseci izgledao nadrealno: Liberali Čedomira Jovanovića rukama i nogama kopaju ne bi li se dočepali neke, bilo kakve, koalicije sa naprednjacima. Pa iako za sada ništa ne dobijaju, ne smemo zaboraviti da nam predstoje i izbori i neka nova vlada, pa budući savez ne smemo isključiti.
Sa druge strane proces artikulisanja opozicije ne ide nikako. Svojevremeno su se pregovori o zajedničkoj politici DS-a i LDP-a pokazali kao farsa jer su Jovanovićevi liberali zahtevali ono što nisu mogli dobiti da bi pregovori propali i da bi mogli mirne savesti (??) opravdati svoju borbu za savez sa naprednjacima. Vidimo da se, paradoksalno, opozicija pokušava konstituisati kao nekakva ne-opozicija, sa boldrikovski lukavim planom i programom da ne kritikuju vladajuću partiju već da prvom prilikom odlete pod njenu zaštitu. Sve to zajedno ukazuje meni, a nadam se i kritičnoj većini građana da ovakva gibanja i personalne rokade neće promeniti ama baš ništa i da one ne mogu konstituisati ozbiljnu opoziciju i alternativni politički program.
Ali nije baš sve toliko beznadežno: jer i u ovakvoj političkoj situaciji postoji potencijal za artikulaciju ozbiljne alternative. Vladanje sadašnje političke elite na čelu sa Aleksandrom Vučićem i konkretni njeni potezi pokazuju nam originalno lice desnice: ono nije samo nacionalističko, kao što smo često skloni da simplifikujemo, ono je i, iznad svega, vulgarno kapitalističko.[1] Ali velika zabluda u kojoj se neki danas nalaze, ista ona zabluda u kojoj se nalazila opozicija u Srbiji još od početka devedesetih na ovamo, je da je nacionalizam protivstavljen surovom eksploatatorskom kapitalizmu. Nažalost, ova dva zla su međusobno duboko povezana. Ukoliko Srbiju danas poistovetimo sa bolesnikom kojem je preko potrebna invazivna terapija, Vučić je doktor koji operiše motornom testerom (dok je DS podsećala na doktora koji se plaši da načini rez). Ni jedna ni druga opcija ne zadovoljavaju i obe se završavaju sa mrtvim pacijentom.
Posebno je opasna činjenica da ni nove političke snage ne pružaju autentičnu alternativu, iako su se stekli uslovi da se ona artikuliše. Na primer, Nova stranka se pojavila pre otprilike godinu dana i njen program promene izbornog i političkog sistema je zaista smislen. Ali u isto vreme ova stranka se u ekonomskom programu zalaže za privatizaciju javnih dobara, „liberalizaciju“ politike zapošljavanja[2] i slične stvari. Pa iako politička scena podrazumeva različite političke i ekonomske vizije, ukoliko želite da ponudite alternativu, onda će nam ustrebati politička snaga koja će ponuditi nešto sem vulgarnog kapitalizma (neoliberalizma).
Jedini smislen i artikulisan odgovor na autoritarnu ekonomsku[3] politiku sadašnje vlasti može dati levica. Ona, međutim, ne postoji: autentično levih stranaka i partija nemamo. Još pre nekoliko meseci, kad je pokrenuto pitanje opozicije sadašnjoj političkoj eliti, javila se jedna ideja, predlog Dejana Ilića, da se opozicija u Srbiji okupi oko građanskog (etosa, projekta, politike, imaginacije, zahteva). Ona je svakako valjan predlog ali je donekle i nedorečen. Građansko je okvir za političko delovanje, i građansko može biti cilj onda kada se nalazimo u situaciji radikalno autoritarnih, diktatorskih i nedemokratskih režima. Na planetarnom nivou danas se suočavamo sa političkim projektom koji, sve češće nedemokratski i surovo autoritarno, diskredituje sve moguće alternativne političke projekte. Drugim rečima, danas u Srbiji, ali i na globalnom nivou građansko je nužno levo.
[1] Samo jedan primer: novi zakon o radu neće prijati najvećem procentu građana, koliko god na sve strane drečala trućanja o otpuštanju koje magijom rađa zapošljavanje.
[2] Čitaj: politike otpuštanja. U poslednje vreme sam dosta pisao o mlađoj generaciji i ovo moram da kažem: u predloženom zakonu o radu stoji mogućnost da „poslodavci“ zapošljavaju radnike na dva-tri sata dnevno. To bi, kao, trebalo da omogući mladima da nađu kakav-takav posao. U Srbiji, to, međutim, znači da će oni raditi puno radno vreme i malo više, a da će „poslodavcima“ biti omogućeno da ih plaćaju kao da su radili dva sata. Kapitalizam je grozan kada je deregulisan i u ozbiljnim državama, mogu samo da se plašim na šta to može da liči u Srbiji.
[3] Ekonomska politika itekako može biti autoritarna. Sačekajmo taj novi zakon o radu koji će biti uskoro usvojen, pa ćemo videti kako će se državni aparat, potkovan mesijanskom ulogom, odnositi prema, verovatno otpuštenim, radnicima.
Stefan je zanimljiv autor, ali ne postavlja pitanje zasto u Srbiji nema levice. Misli da bi neko mogao da usliši te želje, ali kako da se stvori nešto za šta nikakv osnov u društvu ne postoji. Kao prvo, u zaostalim društvima, nema levo i desno, kao drugo, kada se uslo u visepartijski sistem u jeku etničkog, levo i desno se nije moglo profilisati jer je prevladao ratni nacionalizam, a nasuprot tome – nejaka gradjanska opcija. Levo i desno, nije se moglo formulisati. Kako sada da se formulise levo kada je sve pojela drzava, sindikati su se raspali, imate ova dva tri koja su takodje drzavna i furaju velike plate, a radnici cekaju pomoc od drzave koja je unistila privredu i društvo. Levo i desno postaje okvir uravnotezavanja klasnih odnosa u kapitalizmu u kojem postoji liberalna demokratija, a da li to postoji ovde, pa nista od toga ne postoji. Svaki je kapitalizam divlji u kome ne postoji liberlna demokratija, a to sva nezapadna drustva, jer u njima nema vladcavine prava i zaštite pojedinca. Jel imamo mi to? Nemamo. Zato i u oceni stranaka i rejtinga SNS, mora da se uzme u obzir da prakticno vise nema uslova ni za izbornu demokratiju, i to je nestalo, jer ovi biju, i vrse nevidjeni medijski i svaki drugi pritisak. Veci nego sto je bio za vreme Milosevica. Nepotrebno im se komplimentira popularnost, radice fantomke.
Vesna, mislim da je i Stefan ovde na tragu jednog rešenja za problem levice. Naime, danas je leva svaka demokratska politika. Imamo, dakle, desnu politiku – moć privatizuje strukturne monopole, prilagodjava sistem sebi itd. i levu politiku – građani traže kontrolu nad vlastitim prostorom, budžetom, javnošču itd. Naš problem je što se u stvari sve stranke guraju da budu na ovoj desnoj strani uz moć, a ni jedna uz građane. Otud apstinencija i beli listići. Čak i nominalno leve (ne-nacionalističke stranke) aktivno podržavaju desnu ekonomsku politiku (LDP i NOVA) ili se otvoreno nude za pomagače moći u sprovođenju te politike (LDP).
Mislim da tu ne postoji pitanje zaostalosti ili uništenosti Srbije. Jednostavno, ako hoćeš da budeš demokrata,da se zalažeš za bilo kakvu građansku normalnu vrednost, ti si levo jer je sistem naheren potpuno na desno.
Imamo i ove doduše đene-đene stranke, poput DS, koje bi da u praksi budu desno, ali da se ovi sa građanske strane još pale da su levi.
Tačno je da nema verodstojnog aktera na levoj strani, ali mi se čini da to nema veze. To je kao da svi tvrde da je zemlja ploča, a ti znaš da je okrugla. Moraš da kažeš da je okrugla, to je jednostavno tako.
pa zaista nemam šta da dodam na Vladimirov komentar.
Jedino što ne znam zašto nije bilo mogućnosti da se konstituiše levica jer krajem osamdesetih godina nismo bili toliko bedni i nikakvi da ne bi mogla da se konstituiše neka politička snaga u okviru Jugoslavije koja bi bila alternativa podivljalom nacionalizmu pre nego što je on odneo apsolutnu pobedu…
Puno ljudi očekuje neku takvu opciju. I ja lično takođe. Naklonjen sam nekoj vrsti socijalnog liberalizma, ali nema takve opcije kod nas. Vidim da je trenutno aktuelna na severu Evrope, a izgleda da su i britanski liberali trenutno naklonjeni socijal-liberalizmu (možda grešim, neka me neko ispravi ako je tako). Puno ljudi danas nema za koga da glasa. Potrebno je uraditi nešto što pre, jer ovako možemo samo gubiti godine i godine i puštati izbore i izbore da prolaze. Voleo bih da neko napravi novu partiju koja će biti demokratska, liberalna, ali ne neoliberalna. Možda da se nekako obnovi GSS, koga je na kraju kako ispada pojeo LDP i odvukao na pogrešnu stranu. Možda da se ulazi u postojeće partije, tipa LDP i Nova i da se tamo iznutra deluje da se one odvlaće od neoliberalizma na pravu stranu. Da li je Vesna možda ta koja će iskoristiti svoj ugled i započeti neku dobru priču još jednom (iako je izjavila da ne želi više da se politički angažuje), čisto da okupi one koji su sada bez opcije? Odlično je što Vladimir plasira ovakve tekstove i navodi na razmišljanje, bar nas koji još uvek želimo da koristimo mozak prilikom izbora i odluka. Ali, moje lično mišljenje je da treba stvoriti i neku organizaciju (partiju ili nešto drugo), jer previše je vremena izgubljeno i da ne kažem da se vrtimo u krug ali napredujemo nekako jedva primetno.
Izvinjenje uz svo poštovanje Stefanu Aleksiću, čiji je ovo tekst jer sam napisao da Vladimir plasira ovakve tekstove, ne obrativši pažnju na autora usled čitanja nekoliko tekstova za redom.
nema problema…
http://www.gradjanskisavez.rs
Hvala puno za link. Čuo sam o Građanskom savezu i ranije i mislim da su opcija koju ću ozbiljno razmotriti, jer deluju kao ono što nedostaje na našoj političkoj sceni i kao buduća partija čiji su stavovi prilično bliski mojim ličnim stavovima.
Nije mi jasno zasto se ne podje od onog ideala koji se nece nikad ugasiti a to je ideal socijalne pravde i jednakosti.Te dve univerzalne vrednosti su sasvim dovoljna osnova da se napravi neki program koji bi se oslanjao uvek na te ideale.sve ostalo je cini mi se tehnicko modeliranje drustva.Za takav program naslo bi se mnogo glasaca.Ima jedan mali problem koji mi glasaci vidimo.Cisto sprovodjenje ne mogu izvesti „stari“politicari.Oni su uradili sta su znali i u sta su verovali pokazali su.