Sudeći prema internetu, 99% finskog školstva finansira se javnim novcem. To znači da je finski javni sektor jedan od najobimnijih u Evropi i da finsko društvo izdržava ogroman višak parazita koji žive na račun poreskih obveznika. Finska na ovaj način ugrožava svoju tehnološku budućnost i hrli ka neminovnom i skorom bankrotu. Pa ipak, korumiparni političari populisti, svesni da su u javnom sektoru njihovi glasači, oklevaju da preduzmu neminovne strukturne reforme…

Kako vam se čini? Nešto baš i ne pije vodu ova priča. I zaista, ništa od gornjih stvari, osim činjenice da Finska zaista praktično ima samo državno školstvo, nije tačno. Nastavnike u Finskoj niko ne naziva parazitima, već naprotiv, nagrađeni su za svoj rad visokim platama i poštovani u čitavom svetu. Finska je jedna od tehnološki najrazvijenijih i najbogatijih zemalja, iako nema naftu, kao Norveška. Izgleda da u Finskoj najviše žive od znanja.

Kako je to moguće? Kako je moguće da Finska još uvek na javni sektor gleda kao na nešto svima korisno, a ne kao na parazite koji koče reforme i razvoj države? Očigledno je da u Finskoj još uvek imaju logiku koja se razlikuje od logike naših neoliberala, koji na javni sektor gledaju kao na nešto “nemoralno”, “što narušava konkurenciju”, i što je izvor zaostalosti i korupcije.

Ako već postoje javni i privatni sektor, izgleda da se na njih može gledati na dva načina. Prvi u javnom sektoru vidi sredstvo za podsticanje društvene kohezije i društvene pokretljivosti, sredstvo ostvarivanja društvene pravde i stvaranja infrastrukture koja koristi svima, a drugi javni sektor posmatra kao parazite koji narušavaju principe tržišne privrede, neradnike koji žive na račun poreskih poreznika i predstavljaju anomaliju u idealnom tržišnom sistemu u kome je sve privatno.

O ovoj dilemi radi se i našim raspravama o neoliberalizmu i Zakonu o radu. Ovaj drugi, neoliberalni pogled na javni sektor predstavlja onaj “kontekst” za koji se ministarstvo privrede žalilo da su vesti o penzijama od 200 evra izvađene iz njega. I to je tačno: penzije od 200 evra za sve, odnosno za one koji nemaju za više, dobra su ilustracija uloge javnog sektora u (egalitarnom) liberalizmu, kako ga naziva Dušan Pavlović. Javni sektor služi da se ispolji samilost prema slabima. On neoliberalizmu i tržištu obezbeđuje “dušu” i, uostalom, i postoji samo zbog toga i samo u zamislima ne sasvim čistih neoliberala. Čisti neoliberali tu nemaju mnogo dilema: što bolnije to bolje – iz sistema treba eliminisati sve parazite – sav javni sektor koji nije na tržištu i troši novac poreskih obevznika.

Međutim, neoliberali po pravilu kriju i od sebe samih i od drugih  da postoji alternativna logika neoliberalnoj i kao mogućnost i kao praksa u mnogim državama. U prilog svom stanovištu najčešće koriste strah od bankrota, medicinske metafore o rezanju i izlečenju, ad hominem agrumente prema kritičarima neoliberalizma. I pored toga, rasprava o neoliberalizmu je veoma važna i dobro je što je ova tema sa margine došla u fokus. Na taj se način pojam “strukturnih reformi”, koji je godinama bio potpuno prazan, ipak puni nekim sadržajem i sada se može kritikovati.

Iako su mnogi neoliberali skloni autoritarizmu i “presecanju”, jedini način da se bilo šta od dobrih namera neoliberalizma, ako ih ima, ostvari, jeste da sam neoliberalizam postane jasna, kritikovana doktrina.