Prošao je još jedan Vidovdan, ovaj put u znaku 100godišnjice početka I svetskog rata i Sarajevskog atentata. U skladu sa aktuelnim Svetskim prvenstvom u fudbalu, skoro svi su se uključili u raspravu i pokušali da zabiju gol krivice na drugu stranu. Čini se da je rasprava završena nerešeno 2:2 – oni su nama rekli da je Princip bio „terorista“ i povezan sa Apisom, a mi njima da je Bosna bila okupirana i da je besmisleno da mala Srbija odlučuje da li će velike sile krenuti u Veliki rat.

Ali, niko se nije bavio jednostavnim pitajem: Da li istorija uopšte treba da se bavi pitanjem „Ko je kriv za I svetski rat?“ i koji je smisao tog pitanja? Pitanje „Ko je kriv?“ bavi se time šta je uzrok rata. Međutim, pojam uzroka problematičan je čak i prirodnim naukama, a kamoli u društvenim. Na taj problem skrenuo je pažnju još Dejvid Hjum, kad je utvrdio da pojam uzroka sadrži pojam „nužne veze“, a da potvrdu za taj pojam nemamo nigde u iskustvu. Posledica svega bio je zaključak da su i prirodne nauke hipotetičke, a pojam uzroka u njima samo aproksimacija. Međutim, prirodne nauke se obično bave pravilnostima u kojima je povezan mali broj uzroka iste vrste, dok se društvene nauke bave stvarnošću koja je pod dejstvom bukvalno miliona uzroka. Kakav smisao onda može imati pitanje „Šta je uzrok I svetskog rata?“ I taj rat, kao i sve druge pojave u istoriji, ima mnoge uzroke, istorija treba da ih opiše u formi povezanosti, ali se nijedna od tih okolnosti ne može izdvojiti kao uzrok ili „krivac“.

Pa zašto se onda bavimo istorijom u formi pitanja „Ko je kriv?“. Prvi razlog je metodoološka hegemonija prirodnih nauka. Pošto su prirodne nauke bile dosta uspešne u otkrivanju zakona prirode, nekako se samo nametnulo kao zadatak da se otkriju zakoni istorije, uzroci pojava, predvidi budućnost. Međutim, dosta brzo je postalo jasno da je ovaj zadatak preambiciozan. U istoriji se, za razliku od prirodnih nauka, ne mogu vršiti eksperimenti, a svaki događaj je sticaj mnoštva jedinstvenih okolnosti. Iako mi možemo tražiti pravilnosti i povezanost među događajima, jer je istorija takođe nauka, to istraživanje niti može niti treba da vodi ka predviđanjima ili zakonitostima analognim onim u prirodnim naukama. Kao i ekonomija, istorija je društvena nauka – ona ne treba da predviđa, nego da objašnjava i tumači.

Drugi razlog je van-naučna potreba za rešavanjem pitanja „Ko je kriv?“ ili „Ko je ranije došao na neku teritoriju?“ i sličnih pitanja. Nedemokratska društva vole da se bave tim pitanjima, jer su stalno u želji da namire račune sa susedima i reše pitanje vlasništva nad teritorijama. Međutim, istorija bi bila mnogo korisnija kada bi se bavila tumačenjem znakova koje su nam ostvaila prošla vremena, rekonstrukcijom poveznosti života u njima i, samim tim, produbljivanjem smisla sveta koji nas okružuje. Sasvim dovoljno za jednu društvenu nauku. Ako se i dotiče naših pitanja o krivici, istorija bi morala to da čini prvenstveno u cilju ublažavanja i oplemenjivanja strasti koje se dotiču sa istorijom.

Srbija u kojoj bi se istoričari bavili objašnjavanjem znakova prošlosti, a ne pitanjima krivice i prvenstva dolaska na neku teritoriju, bila bi drastično drugačija Srbija nego što je sad.

Eto još jedne (treće) koristi od filozofije.