Srđan M. Jovanović: „Evrofanatizam“ i diskurs eksternalizacije

Ministar Knežević je nedavno optužio „evrofanatike“ za mlečne probleme ove države. Nije, naravno, optužio one odgovorne za prisustvo otrova u mleku koje pijemo, već nekakve vajne „evrofanatike“. Problem je samo u tome što „evrofanatici“ – ne postoje.

Ništa lakše no svaliti krivicu na nepostojeću grupu ljudi. Navodni evrofanatici bi trebalo da predstavljaju nekakvu manijakalnu grupu koja se svim snagama trudi da Srbija uđe u EU, i time zaboravlja na bilo šta drugo, to je klika koja religiozno govori o beneficijama ulaska u EU, dosađuje svima oko sebi pričom o Evropskoj uniji, dodajte po želji.

Nijednog takvog čoveka ne poznajem.

Nisam nikada jednog takvog čoveka upoznao.

Neću nikada jednog takvog čoveka upoznati.

Prosto zato što ne postoji.

Izmišljanje neprijatelja

 „Evrofanatik“ je divna dezignacija korisna pripadnicima mahom ekstremne desnice u Srbiji, jer im je potreban neprijatelj kako bi opravdali svoje ekstremne i ekstremističke stavove. Jer „naciofanatika“ (dakle, nacionalista) ipak ima kao pleve, a upravo su oni fanatici na svom polju, jer se često sva njihova angažovanost svodi na non-stop pokušaje dezavuacije EU, mahom u vidu laganja i direktnog pljuvanja, gde su argumenti praktično zabranjeni. U tome, naravno, prednjače autori Pečata i NSPM, kojima je „evrofanatik“, uz „euroslinavca“, reč u svakodnevnom vokabularu.

 Nebojša je Bakarec u svom tekstu na NSPM („Rezime politike novog režima“) izjavio kako je „Režim SNS-SPS … odlučio da ne napravi bilo kakav diskontinuitet sa politikom bivšeg režima, već da još žešće nastavi sa pogubnom politikom DS-evrofanatizam i odricanje od Kosova.“ Dakle, onaj usporeni pokušaj pseudointegracija u EU kojim je vlada DS pokušavala da se pokaže kao „EU-orijentisana“ je „evrofanatizam“, dok mi sada, pod vladom SNS-SPS, praktično letimo ka EU (a ni datum početka pregovora se ne zna). Naravno, isto toliko je profesor geografije u gimnaziji „geofanatik“ jer priča o geografiji svojim đacima. Diskurs, kao što je poznato, služi svrsi – u slučaju naciofanatika, svrha je kako pljuvanje po protivnicima jer argumenata nema kao što nema ni evrofanatika, tako i potvrda sopstvenog nacionalističkog kursa. „Evrofanatici u Srbiji mora da su se veoma obradovali što je toliko očekivani čas najzad sasvim blizu, ali bih ja, na njihovom mestu, ipak, bio prilično uzdržan,“ piše zatim Vojislav M. Stanojčić u tekstu „Jelko Kacin kao sudbina“ (da, na NSPM). Dobro je što je „upozorio“ te „evrofanatike“, da ipak ne budu suviše „fanatični“. Hvala mu lijepa. Ni Pečat nije mnogo bolji „da je korupcija od 2008. godine pod evrofanaticima zajahala sve što makar i jedan dinar donosi, to je jasno kao beli dan,” piše ko drugi nego Milorad Vučelić, juče komunista, danas nacionalista, u tekstu “Toma i Vučić”. Ista stvar: vlada DS-a, koja je upravo po svojoj nespremnosti i nesposobnosti da uvede Srbiju u EU ostala zapamćena, i po Vučeliću, „profesionalnom“ novinaru, „evrofanatička“. Kada neprijatelji ne postoje, moraju se izmisliti. Jedno od osnovnih pravila diskursa neprijateljstva.

„Geopolitika“, rusoklerofanatički mesečnik, u najnovijem izdanju videla je i tekst Srđe Trifkovića u kojem on govori o „jalovoj opsednutosti Evropom“ (tekst „Bespuće srpske nacionalne politike“). Ista stvar. Trifkoviću je „sadašnja vlast opsednuta Evropom“ (sic!). Dragomir Antonić je u novom Pečatu („Ima u Srba znanja i pameti“) zaboravio da napomene šta je imao za ručak i šta je kupio na pijaci,[1] ali je zato pomenuo kako postoje ljudi koji pričaju o „lepoti evrounijaćenja“, te da neki „probijaju uši govoreći o evroentuzijazmu“. Treba naglasiti kako su imenicu „evrounijaćenje“ izmislili upravo ideolozi desnice.

Principi diskurzivne eksternalizacije

Dezignaciju „evrofanatik“ možemo odrediti kao tzv. ekstremnu diskurzivnu formulaciju. Kako je o diskursu pisao Bajford, pozivajući se i na radove Hačbija, Vufita, Pomeranca i Potera, „zbog svog odlučnog tona, ekstremne formulacije pomažu da se ospore alternativni stavovi“.[2] Zato je potrebno i pribegnuti formulacijama poput „evrofanatici i evroslinavci“, možda najviše rabljenim u Pečatu (mada ni NSPM ne zaostaje). Slična je i situacija sa Kneževićevim diskursom, gde upotreba jedne takve ekstremne formulacije služi kao „mehanizam za eksternalizaciju“[3], koji „odvlači pažnju od odgovornosti govornika za ono što je rekao, jer on navodno samo iznosi ‘činjenice’“.[4] Zato se kritičari „diskvalifikuju kao komunisti, marionete zapada (vezivanje za ‘Brisel’, ‘evroslinavci’), ali najčešće kao plaćenici“.[5] Ono o čemu ovde govorimo je diskurzivna „strategija obrtanja“[6] iliti „osuda osuđivača“[7] koja „uspešno skreće pažnju sa svakog razmišljanja o neprimerenosti sopstvenog ponašanja ili ideološkog stava“.[8]

Nije slučajnost što ovakvom „prljavom“ diskursu pribegavaju desničari/nacionalisti. Dobro je poznato u društvenim naukama da je za formiranje, pa i održavanje nacije potreban neprijatelj, pa samim time i diskurs o neprijatelju. „Kolektivnom pojavom bilo etničke grupe bilo nacije postaje ’identitet’ tek pomoću ciljane konstrukcije, tj. pomoću svjesnog pravljenja željenog stanja od strane etničkih odnosno nacionalnih elita, često svjesnim instaliranjem vlastitog kolektiva nasuprot drugim razgraničavajućim slikama neprijatelja”.[9] Ili, kako je Gelner pisao, „iako uvijek prisutna, pada nacija sa svom svojom kulturnom osjetljivošću uvijek iznova u stanje spavanja i skriva se tako u tajnosti. Za njenim spavanjem čeznu navodno njeni neprijatelji”.[10] Neprijatelj, tačnije, diskurs o neprijatelju je definirajuće svojstvo pravljenja i postojanja same nacije, te nije ni čudo da se diskurs o neprijatelju vidi tako često u nacionalističkim pisanijima, poput onih u NSPM, Pečatu ili Geopolitici.

U takvom diskursu dolazi do eksternalizacije, kako bi se neprijatelj napravio, odvojio od Nas, jer smo Mi prevashodno dobri i pošteni, a neprijatelj je zao, loš, i pokušava da nas upropasti, u ovom slučaju vođenjem u Evropsku uniju, koja je predstavljena kao paragon zla. Po sredi je dvostruka eksternalizacija – prvo se traži vanjski neprijatelj, te se pronalazi Evropska unija. Potom se traži unutrašnji neprijatelj, koji, budući da ne postoji, mora da se izmisli, te se kreira iluzija da postoje kakvi „evrofanatici“. Ti „evrofanatici“ sada bivaju eksternalizovani, ekscizirani od Nas, odvojeni kako bi se lakše ofarbali u „izdajničke boje“.

Desnica ima odavno ustanovljene diskurzivne prakse koje su se pokazale kao veoma uspešne, prevashodno kod manje intelektualno obdarenih i lošije obrazovanih. Ovaj diskurs, stoga, ne predstavlja ništa drugo do eksploatacije manje sposobnih, koji bivaju uhvaćeni u mrežu lažnih reprezentacija i u jedan ekstremno polarizovani diskurzivni totalitet. Da uprostim: desničari diskursom zbunjuju ljude koje je moguće zbuniti tako prizemnim, ali efektnim metodama kao što je čisto izmišljanje neprijatelja, u ovom slučaju – „evrofanatika“.

Pozivam bilo kog desničara, nacionalistu, „nacionalno osvešćenog“ i/ili „ostrašćenog“ da dokaže postojanje makar jednog evrofanatika, pa i to u čemu se taj „evrofanatizam“ sadrži.

Znam da neće uspeti.

 Fusnote:

 


[1] Čitaoci Pečata su veoma upoznati sa dijetom gospodina Antonića. Sećam se kako je nedavno pisao da je išao da kupi tri stvari: 1) ajvar 2) glavicu kupusa i 3) turšiju. Makar ima dobar ukus u hrani, ako ne u bilo čemu drugom.

[2] Bajford, J. (2005). Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, str. 101.

[3] Woolgar, STR. (1988). Science: the Very Idea. London: Tavistock.

[4] Bajford, J. (2005). Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, str. 102, Potter, J. (1996). Representing Reality: Discourse, Rhetoric and Social Construction. London: Sage.

[5] Bajford, J. (2005). Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, str. 107.

[6] Billig, M. (1990). Ideology and Opinions: Studies in Rhetorical Psychology. London: Sage. 1990, Van Dijk, T. (1992). Discourse and the Denial of Racism. Discourse and Society, 3, 87-118.

[7] Cohen, STR. (2001). States of Denial: Knowing About Atrocities and Suffering. Cambridge: Polity Press.

[8] Bajford, J. (2005). Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, str. 108.

[9] Miedlig, H.–M. (1994). Zur Frage der Identität der Muslime in Bosnien–aHerzegowina, Berliner Jahrbuch für osteuropäische Geschichte, 2, str. 25.

[10] Gellner, E. (1990). Nations and nationalism, Oxford, STR. 24-25.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031