Poslednjih meseci se često u javnom diskursu pojavljuju osvrti na tužno stanje edukacionog sistema u Srbiji, mahom povodom tog već infamoznog pitanja „nostrifikacije“ stranih diploma. Očajan sistem nostrifikacije, pak, nije samo očajan, već je savršeno nepotreban, a i retko gde postoji. Da elaboriram.
Većina evropskih univerziteta ne poseduje sisteme nostrifikacije. Kada sam upisivao magistarske studije u Češkoj posle prelaska sa Univerziteta u Beogradu, niko nije tražio da „bohemizujem“ diplomu. Naravno. To se, prosto, ne radi. I kada sam upisivao svoje druge doktorske studije u Italiji i Austriji, niko nije tražio da „italizujem“ ili „austrizujem“ magistarsku diplomu. Jer to je ono što „nostrifikacija“ znači, činjenje nečega našim (noster, naš). Kako taj prelaz, onda, funkcioniše? Vrlo jednostavno: svaki fakultet, prilikom primanja novih studenata ili zapošljavanja novog kadra (za razliku od BU, da, evropski fakulteti primaju nove ljude) ima diskreciono pravo da proceni CV kandidata, pa samim tim i njegovu ili njenu diplomu. Normalno je da će se osoba sa magistraturom Kembridža lakše upisati na doktorske studije u Hajdelbergu nego neko sa „masterom“ (pa i pravom magistraturom) Univerziteta u Beogradu. Komitet za izbor će to odrediti. Niko tu ne pravi probleme, i sistem funkcioniše.
Dakle, problem nostrifikacije diploma je u Srbiji čisto solipsističkog karaktera – postoji zato što smatramo da postoji (paralela sa pojmom nacije je jasna; i društveni naučnik početnik će je primetiti). No, nije to jedina stvar. Sa stanovišta nauke – prilično zapostavljene oblasti ljudskog delanja u Srbiji – nostrifikacija je jedna veoma pogrešna stvar, pa i veoma neprofesionalna stvar. Zašto?
Preskupi, neprofesionalni i sramotni proces nostrifikacije se sastoji iz jednog bizarno jalovog pokušaja da se predmeti-kursevi sa jednog univerziteta „prevedu“ u predmete sa drugog. Budući da ne postoje dva univerziteta koja imaju identične predmete, ovo, jednostavno, nije moguće. Ideja pada u vodu već na samom početku. Ali nije to sve – od izrazite je važnosti za nauku i naučnu delatnost da postoji ta razlika između studijskih programa. Različiti univerziteti imaju različite programe, različite kurikulume, različita interesovanja, i na osnovu te vaskolike različitosti se razvijaju i stručnjaci različitih pogleda na svoje oblasti, i u stanju su da mnogo više doprinesu korpusu ljudskog znanja. Taj svojevrsni decentralizovani karakter univerzitetskog obrazovanja je zaslužan za naučne i civilizacione uspehe koje imamo. Odgovorno tvrdim da bismo živeli u jednom mnogo lošijem i nerazvijenijem svetu i društvu da ne postoji ta ugrađena različitost u studijskim programima širom planete. Ideja da se jedna diploma može nostrifikovati, dakle, ne samo da je nemoguća i u potpunosti, kompletno, totalno i stoprocentno neizvodljiva, već je u suprotnosti sa samim karakterom naučnog delanja.
Veliki je broj kako ljudi među nastavnim kadrom srbijanskih univerziteta, tako i među studentima, koji shvataju da je ne samo proces, već i sam koncept nostrifikacije jedna nepatvorena besmislica, i kada ne pominjemo astronomske cene istog, ili ponižavanje kroz koje stručnjaci moraju da prođu kada im drastično manje stručne osobe „ocenjuju“ diplome kojima nisu ni same dorasle.
