Piše: Vladimr MIlutinović

Na početku nastavka rasprave o neoliberalizmu, posle teksta “Apologetija programa Dosta je Bilo –restart”, da prokomentarišem argument Dimitrija Mišića da nemam “ni trunku dokaza” da je plan Dosta je Bilo da se ne postigne visok nivo javnih usluga. Mislim da nema potrebe da naglašavam da se nikad nisam bavio namerama, posebno, zlim namerama aktera. Napisao sam na desetine tekstova o tome kako je i zašto to besmileno i loše, poslednji nedavno u Politici. Mene interesuje logika koju neko koristi, način mišljenja koji ima, posledice koje nešto može da ima – ne da li onaj koji neko mišljenje koristi ima dobre/zle namere.

Toliko i o tome da “napadam” Restart. Ne napadam, samo kritikujem i ako neka žaoka i ode ka zastupnicima tog programa to je najviše zabog toga što obično ne žele da učestvuju u diskusiji. @mita je dao svoj prilog, tako da je slobodan od te žaoke, a njegova glavna teza je da ja nepravedno i netačno prikazujem program Dosta je bilo kao neoliberalan.

I hajde da vidimo da li je to tako. Dimitrijeva apologija daje dosta materijala za to.

Najpre, prigovor je da sam netačno prikazao da je Restart za “privatizaciju svega”, a on je samo za “privatizaciju privrednih preduzeća, odnosno, izlazak države iz biznisa.” U kontekstu u kom sam rekao “privatizacija svega”, ja nisam ni mislio na sudove, nego baš na privredna preduzeća, a jednostavan zahtev za “izlaskom države iz biznisa”, pa i iz komunalnih i uspešnih privrednih preduzeća za mene je jedan od osnovnih neoliberalnih stavova. Baš je u subotu na RTV u emisiji “U nedostatku dokaza” bila polemika o tome, pa je Teofil Pančić izrazio svoj “osećaj” da npr. vodovodi treba da budu državni, a Dimitrije Boarov je odmah počeo da priča o “partijskoj prćiji”. Prvi stav je sličan mom, a drugi zovem neoliberalnim. Vidimo da i Restart deli ovaj drugi.

Dimitrije kaže da je privatizacija tu znog toga što što je “država dokazano inferiorni menadžer preduzeća” o čemu, kaže, možemo debatovati. Ne znam, uzevši za primer Telenor ili verovatno bezbroj pozitivno poslujućih državnih preduzeća na svim stranama sveta, to je kao da neko kaže da je zdrav, a na to mu neko odgovori da je po njegovom mišljenju bolestan, ali da dozvoljava da se o tome može debatovati. Apriorni stav o inferiornosti državnog upravljanja je jedan od osnovnih osobina NLB.

Ako sada pređemo na čuvenu temu “parazita iz javnog sektora”, tu navodno postoji objašnjenje da se misli samo na 15% partijski zaposlenih sa kupljenim diplomama, međutim, ni to nije baš tako jednostavno. Baš nedavno je predsednik pokreta Restart dao intervju u kome kaže da “da milion zaposlenih u privatnom sektoru izdržava penzionere, socijalno ugrožene, zaposlene u javnim institucijama i dr.” Ovaj stav sam stavio na prvo mesto u “Top 10 neoliberalnih manipulacija” i on pokazuje da u pojmu “paraziti” ima nešto više od partijski zaposlenih. Međutim, da se radi i samo o 15% partijski zaposlenih, stvar ne bi bila manje problematična. Moje iskustvo sa TW pokazuje da zastupnici ove ideje odmah napuštaju ovaj kriterujum kada se suoče sa argumentom da se partijski zaposleni ne mogu razlikovati od nepartijski zaposlenih i prelaze na argument o nesposobnima itd. Ali na toj liniji opet nikada ne dolaze do stava da naš javni sektor uopšte ije prevelik. Na primer, imamo 3 puta manje lekara po stanovniku od Grčke, a naravno manje od većine ili svih zemalja EU. Kako to da ako je neko u javnom sektoru partijski zaposlen ili nesposoban ne bi trebalo da bude zamenjen nekim ko je sposoban? Izgleda da ni ovih 15% nemaju ništa sa “partijskim zapošljavanjem” nego sa generalnom percepcijom o izdržavanju javnog sektora od strane privatnog, percepcijom koja postoji samo u NLB.

Sad bi mogli da pređemo na ključni argument. Ne radi se o neoliberalima, jer su oni za univerzalnu zdravstvenu, penzionu i socijalnu zaštitu. Doduše, hoće da privatizuju svu privredu, misle da privatni sektor izdržava javni i da su državna preduzeća inferiorna, ali ipak imaju i ovaj socijalni deo. OK, recimo i Vučić ima ovaj socijalni deo (meko srce), ali kod Vučića je to ad hoc i privremeno, a ovde je trajno i ugrađeno u program. Moja primedba je da je to ugrađeno u program na nedovoljno promišljen, objašnjen i logičan način.

Na primer, kako to da se DJB svojevremeno zalagao za drastično smanjenje poreza na dohodak i istovremeno proširenje opsega socijalno zbrinutiih? Smanjenje poreza je NLB lajtmotiv, a ova univerzalna državna zaštita je nešto što je po definiciji levo. Ovaj problem da, smanjujete poreze na, koliko se sećam, 40% od pređašnjih, a da povećavate opseg korisnika tog poreza, i da to ne bi trebalo da smanji nivo usluga je nedovoljno objašnjen. Znam da tu postoji argument da bi se otpuštanjem ljudi iz javnog sektora, ukidanjem subvencija, mnogo uštedelo, ali bi se zbog ovo dvoje sigurno pojavili i drugi problemi – drastičan pad PDV, povećanje broja korisnika socijalne pomoći i primaoca otpremnina da uopšte nije sigurno da bi to bilo moguće – a u svakom slučaju ne nevodi se nijedan primer u svetu da se to dogodilo.

Ali, ova računica je manji problem. Veći problem je sama logika. Naime, otkud to da se praktično drugi čovek DJB, naš Dušan Pavlović sa TW, zalaže, osim ove univerrzalne zaštite, i za vaučere u školstvu? Poznato je da je autor ideje o vaučerima Milton Fridman koji je i tata svih neoliberala. Dakle, osim plana o univerzalnoj zaštiti, postoji i plan o “jačanju privatnog sektora” odnosno, uvođenju privatnika u poslove koje je ranije radila država, na primer omogućavanje državnog vaučerskog finansiranja privatnih škola. Sad se setih da se Pavlović u jednom tekstu zalagao i za OBAVEZNO PRIVATNO penzijsko osiguranje (i ovo sam tada nazvao definicijom NLB). Čini se da pored unverzalne zdravstvene zaštite za otpuštene iz preduzeća u restruktuiranju u DJB postoji još jedan plan za prebacivanje tradicionalnih funkcija države u privatne ruke i to opsežan plan. Kao da ovi raniji stavovi o inferiornosti države imaju prednost pred ovih dodatim stavovima o funkciji države u pružanju usluga svim građanima. Ja recimo, zbog svega ovoga zadržavam pravo da sumnjam da je ovaj program do kraja promišljen i logičan. Koliko vidim, u DJB se ovakve sumnje dočekuju kao “besmislene”, ali šta da radimo.

Inače, kritiku nekog “izma” sa navodno ljudskim licem nisam izmislio ja. Ta vrsta kritike mi je došla preko Žižeka, koji je to razvio detaljno i na mnogim primerima. Na primer, za njega je Starbucks kafa dobar primer, kada recimo po 5 centi od svake popijene kafe u Starbucksu ide za gladne u Africi ili za očuvanje šuma, dok je istovremeno strogo kontrolisana raprava o tome šta izaziva tu glad ili neumerenu seču šuma, a neoliberalni stavovi se šire po čitavoj javnosti.

Da zaključimo: đavo je i u detaljima i u široj slici. Bilo bi jednostavno da se neko može osloboditi optužbi za NLB tako što bez jakih obrazloženja ubaci overavanje knjižica svima u program, kao što bi i prejednostavno bilo osloboditi NLB odgovornosti za sadašnje stanje tako što kažete da ste vi protiv subvencija (protiv kojih je i DJB) pa da zato vaša ideologija ne može biti odgovorna za sadašnje stanje u kome postoje subvenicije. Ideologije su konglomerati mnogo stavova.

Kad neko sam sebi izabere suprotnost i ogleda se u njoj kao bolji (recimo DJB u Dinkiću ili Vučiću), to još ne znači da su tako pokrivene sve altternative. Mislim da je Dinitrije u vezi ova pojave koriostio pojam “čovek od slame”. Ovde bi mogli da govorimo o alternativama od slame.
Mislim da je moja slika DJB dosta verna i realna, mnogo realnija od opozicija u okviru kojih se kreće i program DJB.

Ali, otvoren sam za raspravu o tome.

povezani tekstovi: